На Вису је 16. јуна 1944. године, постигнут споразум југословенске краљевске избјегличке владе (тада под снажним притиском званичног Лондона) и Националног комитета ослобођења Југославије, који су потписали Иван Шубашић и Јосип Броз Тито.

Тим документом је предвиђено да избјегличку владу формирају демократе “некомпромитоване сарадњом са окупатором и изјавама против Народноослободилачког покрета”.

Договорено је и да избјегличка влада призна тековине Народноослободилачке борбе, организује помоћ и осуди издајнике, а да о облику владавине буде одлучено послије ослобођења Југославије, наводи Срна.

Избори након ослобођења, које су спровеле комунистичке власти, били су намјештени и без правог тајног гласања.

То су уједно били посљедњи вишепартијски избори до 1990. године.

Званична прича иде да је краљ Петар II прво подржавао покрет пуковника, а послijе и армијског генерала Драгољуба Михаиловића, а када су се савезници окренули ка партизанском покрету, краљ Петар II је, под притиском, позвао своје присталице да ступе у НОВЈ. По споразуму Тита и Ивана Шубашића из 1944. године, краљ је марта 1945. пренiо овлашћења на Трочлано намjесништво. Ево шта се тачно дешавало, објавио је Курир/Стил.

Черчил је 13. априла 1944. информисао краља Петра ИИ да ће, уколико не уклони Дражу Михаиловића из емигрантске владе, Велика Британија почети да третира југословенског краља и његову владу као сараднике Осовине. Краљ Петар ИИ је 29. августа 1944. године донио указ којим се генерал Драгољуб Михаиловић разријешава дужнусти начелника Штаба врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.

Под притиском Британаца, краљ Петар II је септембра 1944. позвао четнике под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, а оне који то одбију је осудио као издајнике који “злоупотребљавају име краља и ауторитет круне“.

Београд је 1944. је био ослобођен од Нијемаца и одмах се поставило питање легитимитета краљевске власти. Договором “Тито-Шубашић” и пристанком краља Петра ИИ је и то ријешено. Формирана је прелазна влада на челу са др Шубашићем. Указом краља Петра ИИ смијењен је генерал Михајиловић са мјеста министра војске и морнарице и на његово мјесто постављен маршал Јосип Броз Тито.

Шубашић се састао са Титом у Београду и почетком новембра 1944. и дошло је до новог споразума. Према том споразуму, краљ не би смио да се врати у земљу до одржавања плебисцита о очувању монархије. Постигнут је споразум да се именује трочлано намјесничко веће које ће заступати краља Петра ИИ за његове одсутности из земље.

Ни краљ ни емигрантски политичари нису хтјели да прихвате споразум “Тито-Шубашић“. Ослањајући се на америчку подршку, краљ Петар II није хтио да потврди споразум и смијенио је Шубашића у јануару 1945. Са друге стране, Совјетски Савез и Велика Британије су биле за тај споразум.

Зато је Черчил натјерао краља Петра II да прихвати споразум. На Кримској конференцији је донесена одлука да се подржи заједничка влада, послије чега је краљ Петар II попустио. Послије дуготрајног притиска Британаца и Американаца да прихвати свршен чин или ће све одлучити и без њега, краљ Петар II је почетком марта 1945. именовао намјесничко вијеће и пренио сва политичка овлашћења на њих. Привремена влада је створена, а на њеном челу су били Тито и Шубашић, као министар иностраних послова. Влада је добила међународно признање.

Јосип Броз Тито је краљу Петру II укинуо апанажу у љето 1945. године, чиме је задао први ударац његовом, иначе, неприхваћеном браку. Краљ Петар II је једно вријеме путовао с југословенским пасошем, о чему су југословенске дипломате депешама извештавале Београд. У тренутку смрти, краљ Петар II је, наводно, имао и стари југословенски пасош, који је сам себи издао, али он није пронађен.