Град који је надалеко био познат по турској кули.

У време владавине кнеза Милоша овај град носио је назив Гургусовац, и надалеко је био познат по турској кули која је у Милошево вријеме била претворена у сурову апсану за тешке робијаше.

Кула се уздизала на једном брду, изнад махале, тамо гдЈе је данас запуштена летња позорница са полусрушеним зградама. Од некадашње куле остале су покисле липе са грактавим црним птицама и зидине од грубо тесаног камена, подсјећа портал Опанак.

У кули су робијале убице, разбојници, лопурде, али и бројни књажеви политички и ини противници, који су за собом оставили записе о страхотама мјеста и мукама које су ту преживјели. О Гргусовцу пишу и многи државни чиновници, који су овамо слати да служе по казни, а од њих је и потекао тадашњи назив читавог краја – Српски Сибир. Временом су кула и читав Гргусовац постали толико злогласни да је сам Милош наредио да се кула сруши,  затвор премести, а граду је наденуо име Књажевац.

Од тада је Тимоком много воде потекло. Градић је зналачки урбанизован, усмјерен на ријеку са шеталиштем, са мноштвом различитих мостова, двије главне трговачке улице које се укрштају, са веома лијепим, невеликим грађанским кућама, парком и зеленилом који граду дају спокојан и удобан изглед. Да ствар буде занимљивија, почетком прошлог вијека, на једном од брда никла је велелепна вила налик на замак са кулом мотриљом, коју је подигао неки Књажевчанин-београдски кафеџија. Тако је Књажевац добио ново знамење.

Према ријечима Србобрана Ристића, које преноси Миодраг Зупанц описујући Књажевац у књизи “Којекуде Србија” вилу-замак подигао је извјесни господин, који је богатство стекао кафаном и преноћиштем Коларац, негде код Народног позоришта у Београду. То је била једна од најчувенијих предратних кафана.

Гдје је тај кафеџија био за вријеме бомбардовања тачно се не зна, али су се по ослобођењу, у његову празну вилу уселили партизани, ту је осванула главна команда. Каже се даље да није прошло много времена, а у Књажевцу се појавио београдски кафеџија, закуцао код партизана енергично тражећи да му се врати имовина.

Славодобитни и осиони ослободиоци наглавачке су га избацили кроз врата. Читав Књажевац је то видио, ћутке оправдао и разумео оне који су га избацили.

Међутим, причи ту није крај, обрт који слиједи изненадио је многе!

Тај газда телефонирао је некоме у Београду и послије неколико дана стигла је депеша да се вила испразни и врати власнику. Потпис на депеши је толико био убједљив да су партизани наврат-нанос покупили ствар и одмах се иселили из ње.

Чији је потпис био и даље је тајна, а мјештани сумњају да је команда стигла од самог врха.

Прави власник уселио се у своју кућу у којој је мирно поживио све до смрти шездесетих година прошлог вијека. Скромну сахрану организовала је жена која је  вилу и наслиједила.

У “златном добу двадесетог вијека” вила, коју жена богатог кафанџије није могла да одржава, претворена је у веома луксузни хотел назван Вила Џервин.

Данас Вила Џервин је оронула зграда са остацима скупог намјештаја коју насељавају куне и ласице.