Тај 11. октобар 1882. био је топао дан. Иако су већ дубоко загазили у јесен Београђани су изашли да прошетају и ухвате посљедње зраке сунца прије зиме, када се кроз престоницу пронијела невјероватна вијест – жена испред Саборне цркве пуцала је у краља Милана Обреновића!

Све оно што се дешавало испред Саборне цркве у Београду 11. октобра 1882. године данас знамо под именом – Илкин атентат.

Удовичин завјет

“Илка” заправо је Јелена Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића стријељаног због учешћа у Тополској буни, која се тако уписала у књиге као прва (и свакако најпознатија) атентаторка у српској историји.

Пуковник Јеврем Марковић, рођени брат Светозара Марковића, и некадашњи социјалистичко-радикалски посланик, стријељан је 1878. године због учешћа у Тополској буни, објавио је Историјски забавник.

Наредбу о стријељању издао је тадашњи кнез Милан Обреновић у жељи да се разрачуна са вођама и организаторима побуне.

Данас се не може се са сигурношћу утврдити да ли је Јеврем заиста био учесник завере или је страдао као виђенији човек.

Тек, стријељан је у Аранђеловцу 12. маја 1878. а Јелена, његова лијепа удовица, дошла је у град како би тијело превезла и сахранила у Јагодини, поред покојног Светозара Марковића.

Народно предање касније је исткало причу по којој се удовица над гробом мужа заклела да ће га осветити.

– Кад већ ниси срећан да имаш сина, ја ћу те осветити – рекла је.

Илкина освета

Јелена се примирила и чекала. Прошле су четири године…

Доказ да је атентат пажљиво планирала и намјерно изабрала баш Саборну цркву, мјесто гдје је краљево обезбјеђење најслабије и гдје је свакако увијек много свијета, је то што је изнајмила собу преко пута цркве. И чекала…

Јесени 1882. у Србији је наговештена нова политичка криза усљед сукоба међу политичарима. Краљ Милан је желио тешње повезивање са сусједном силом Аустроугарском. Након дипломатског путовања у Беч, он се 11. октобра паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу.

Кренуо је у Саборну цркву и ту наишао на Јелену Марковић. У тренутку кад је краљ цијеливао икону, са раздаљине од дванаест корака, Јелена је извукла револвер и пуцала.

На крају, грешка је била што није вјежбала гађање. Неискусна Јелена промашила је монарха. Другу прилику није добила! Одмах је разоружана и ухапшена.

Куршум који је испаљен је сачуван. Краљ Милан је након догађаја наредио да се опточи драгим камењем и користио га као иглу за кравату. Данас се налази у Музеју града Београда.

Смрт за атентаторку

Испитивање Јелене Марковић трајало је мјесецима. Све вријеме је тврдила да није имала саучесника. Ни данас није могуће утврдити другачије.

Краљ Милан је покушао да атентат искористи против радикала, али ислијеђивање није доказало њихово учешће.

Неколико Илкиних пријатеља и познаника су ухапшени, али је само њена рођака Лена Книћанин доведена у везу са атентатом. Она је била удовица официра и пуковника Антонија Книћанина. Приликом саслушања, признала је да је била упозната са Илкиним плановима.

Илка је осуђена на смрт 12. априла 1883. Како евентуална политичка позадина никада није откривена, суђено јој је за покушај атентата из личних побуда. Помилована је и послата у затвор у Пожаревцу на робију.

Неколико седмица касније пронађена је задављена у својој ћелији. Лена, такође осуђена, нађена је објешена у затвору 28. марта 1883.

Обје смрти проглашене су самоубиствима, али данас се сматрају, у најмању руку, сумњивим. Војник на стражи код ћелије Лене Книћанке, такође је погинуо нешто касније.

У оба случаја по један љекар из комисије за увиђај издвојио је своје мишљење одбивши да потпише да се ради о самоубиствима.