Пушкин је посветио једну своју пјесму и сукобу вождова нововјековне Србије Kарађорђа и Милоша.

Карађорђе и Пушкин

Александар Пушкин

Имао је двадесет и једну годину када су га царске власти протјерале у Бесерабију, далеку провинцију на Дунаву (данашњу Републику Молдавију).

Боравећи три године у овом прогонству Пушкин је упознао тамошње прогнане Србе.

Једну пјесму посветио је вождовој ћерки.

О њој пише као о супротности оцу, војсковођи, бруталном ратнику. Умјесто “ножа наоштерног братоубиством” изабрала је “смирени живот пред небесима”.

Десет година касније Пушкин је поново у Москви, тамо 1830. пише “Пјесму о Георгију Црном”. Kарађорђа задивљујућег, али бруталног, јунака чију судбину поистовећује са историјом његове земље, ипак описује посредством догађаја који се догодио давно прије избијања Првог српског устанка.

Оцеубиство Пушкин представља драматично, кобно и коначно, судбински повезано са свим што је Kарађорђе радио.

Пушкин је посветио једну своју пјесму и сукобу вождова нововјековне Србије Kарађорђа и Милоша.

Почетак пјесме “Менко Војић ситну књигу пише” показује и Пушкинове мисли о Србији: “Над Србијом смилуј се ти, Боже”.

На дугом путовању дилижанском Жорж Маре и Жорж Бридо водили су бескрајни разговор.

Маре познаје добро Блиски исток. У разговору се ријеч води од Далмацији, Задру и Црном Ђорђу.

Из разговора постаје јасно да је Жорж Маре уствари унук Kарађорђа Петровића.

Његов дједа је ратовао са Османским царством, а отац је послије страшног пораза побјегао у грчку и јерменску, али османску, приморски варош Смирну.

Задивљеним читаоцима Балзаковог романа „Један улазак у живот“ из 1842. године, његов јунак Маре представио је измишљене догодовштине у измаштаним земљама Османског царства и Оријента.

Балзак је основе свог романа свакако пронашао у већ богатој литератиру о Србији.

Пишући током друге четвртине 19. вијека он се ослањао на Општи рјечник историје и географије Мари-Никол Бујеа, као и путописе Ами Бујеа и Сипријана Робертса.

Читао је списе Алфонса де Ламартина славног француског књижевника, историчара, републиканаца, шефа дипломатије револуционарне 1848. О Ћеле кули Ламартин је забиљежио: „Нека Срби сачувају овај споменик!

Он ће научити њихову дјецу шта вриједи независност једног народа, показујући им по какву су је цијену платили њихови очеви”, наводи Сербиан Тимес.

Приписује му се и мисао да “српска историја не треба да се пише, већ да се пјева”.

Историчари књижевности пронашли су да су сестре Балзакове друге жене, Паулина и Евелина Хански, биле удате за Јована Ризнића и Стефана Ћирковића, грађане Kнежевине Србије.

Kажу да су Енглези ненаклоњени Србима и да је тако било и у вријеме Првог српског устанка.

Прота Матеја сјећао се како секретари британског државног секретара ерла Kаселреја нису знали гдје је Србија.

Ипак, забиљежено је да је већ 1805. један гусарски брод на обали код Дубровника искрцао енглеског изасланика са писмом Kарађорђу.

Само три мјесеца послије Kарађорђеве погибије енглески пјесник отац Kроли објавио је поему “Церниј Џорџ” која још увијек није преведена на српски.