За њу су говорили да је велика дама непресушног богатства, интелигентна, образована, продорна, оштрог језика, неспутана, незаустављива и неограничене амбције.

Сара Сарка Анастасијевић Карађорђевићбила је ћерка најбогатијег оновременог Србина, супруга правог насљедника круне, несуђена српска владарка.

Својеглава капетанова кћи

Када је пред крај живота одлучио да на путовања и луксузни живот потроши скоро сву своју имовину коју је стицао током пола вијека, капетан Миша Анастасијевић објашњавао је то ријечима да без мушких насљедника нема “за кога да чува”. Прећутао је тада Анастасијевић да је са супругом Христином изродио пет ћерки које је од детињства спремао да буду унуосна монета у

уговореним браковима који су му омогућили да има јаке везе у свим доменима живота у Србији XИX вијека.

Најмлађа од њих, очева мезимица Сара, рођена је 1836. године у Београду. Од раног детињства важила је за живахно и промућурно дјете, “рођена” за велике ствари. Када је прерасла гувернанте и Београд, школовање је наставила у женском колеџу у Паризу гдје проширује своје познавање француског и њемачког језика, клавира и виолине.

Када се пар година касније као дјевојка за удају вратила у Београд, није била спремна за патријархалну варош, а ни варош за њу. Висока, смеђе косе и зелених продорних очију, била је несвакидашња љепотица која је вољела јахање и лов, али и балове и забаве на којима је све друге дјевојке остављала у другом плану. Вољела је и филозофију, лијепу умјетност, била је велики противник Вука Караџића и његових реформи. За њену руку (и богати мираз) борили су се домаћи и страни кнежеви, принчеви, грофови, синови из угледних породица.

Ипак, њен амбицозни отац, Миша Анастасијевић имао је друге планове. Руку двадесетогодишње Саре намијенио је потпуковнику Ђорђу Карађорђевићу, унуку “по старијој грани” самог Карађорђа и ађутанту кнеза Александра Карађорђевића. Вјенчање уприличено 1856. године било је највећи догађај ондашње Србије, а из овог брака Сара и Ђорђе изродиће два сина – Алексу и Божидара и ћерку, која умире у раном дјетињству, наводи о11инфо.цом.

Двор без владара

Амбициозни отац и ћерка имали су једноставан план – збацити с власти Александра Карађорђевића и на власт довести Сару и њеног супруга. У тој намјери Миша није штедио новце.

Почиње изградњу велелепне палате крај Велике пијаце, намијењену за будућег кнеза и кнегињу. Истовремо, упушта се у политичку кампању против кнеза Александра која резултира Светоандрејском скупштином. И таман када је мислио да је срећа на његовој страни, ситуација се прекоренула. На Скупштини је заиста збачен Александар, али враћен “стари лисац” кнез Милош.

Разочаран, Миша напушта земљу и послове, двор за ћерку и зета поклања држави и посвећује се путовањима и проводу, жалећи због неостварених амбиција.

Очев неуспјех пођеднако тешко је пао и Сари, која са супругом и дјецом напушта Србију и живи на очевом посједу у Румунији, те Ници и Паризу. Ипак, за разлику од оца, не одустаје од повратка у Србију у великом стилу.

Као пионе у овој игри користи синове Алексу и Божидара, које представља руском цару Александру ИИ са жељом да добију мјесто питомца у Пажеском

кадетском корпусу, елитној војној школи за синове руске аристократије у којој су се школовали њихови отац и дједа. Послије сукоба са самим царем, Сара љутито напушта Русију и сели се у Француску.

Захваљујући свесрдној помоћи оца и приходима од румуских посједа које је добила у мираз, купује кућу у Болоњској шуми која постаје стециште париских боема, руских емиграната, српских политичара и питомаца. Кажу да је у свом дому радо гостила Виктора Игоа, а неки сматрају да је њен бурни живот био инспирација Алфонсу Додеу за “Краљеве у изгнанству”.

Јача од изгнанства

Колико су супруг и синови били неамбициозни, толико је Сара Карађорђевић била незаустављива. Остало је забиљежено да је једини Карађорђевић који је прекршио забрану повратка у Србију послије убиства кнеза Михаила 1868. године. Наиме, када је сазнала да јој је мајка тешко болесна, одлучила је да се врати у Србију и обиђе је упркос забрани. Када су власти чуле за њен повратак, упутили су одред жандармерије да је ухапси. Поносна Сара изашла је пред њих и обратила им се с оружјем у рукама:

“Ако се син авантуристкиње боји за свој пријесто од мене, једне жене, онда нека зна да ће имати европски скандал ако само покуша да ме силом протјера. Ја ћу сутра и сама отићи из Београда, јер ми није у плану нити у намјери да овдје останем! Дошла сам само да обиђем своју болесну мајку, јер је волим. Краљ Милан, који не воли своју мајку, не разуме шта је то мати и шта је то дјетињска љубав према доброј мајци! Али ја ћу га већ научити памети! Показаћу му да изнад њега и мене постоји европско јавно мненије и другачије морално правленије него у Србији, где он жари и пали…”

Краљ Милан је попустио, а својеглава кнегиња је касније говорила како није протерана, већ је сама отишла из Београда.

Послије смрти ћерке и супруга, Сарина жеља за осветом и повратком се додатно увећава. Синове усмјерава ка политици, али они се противе. Док је Божидар био умјетник, сликар и пустолов, Алекса је више волио лагодан живот, карташке столове и свјетла “Мулен ружа”.

Разочарана и огорчена, почиње да сплеткари против краља Милана, који јој је својим раскалашеним животом и проблематичним браком давао сву потребну муницију за трачеве и приче које је захваљујући бројним познанствима ширила по европским новинама. И тада и сада, јавност је вољела добар трач, па се сматра да је са уживањем ширила причу о томе како је Милан син непознатог румунског племића са којим се његова мајка Марија тајно састајала. Ни Обреновићи нису били ништа мање осветољубиви, тако да су отровне стријелице испаљиване између двије супраничке династије увесељавале европске дворове.

Несуђена владарка у заједничком гробу

Свој моменат је стрпљиво чекала и замало дочекала. Трагичног маја 1903. године, када су животи посљедњих Обреновића однесени Црном руком, Сара је мислила да је напокон наступио њен час. Сматрала је да је њен син Алексије, као насљедник старије лозе Карађорђевића, прави претедент на српски пријесто. Умјесто прихватања титуле, Алекса је још једном изневјерио мајку, изјавивши пред новинарима да га српски престо упоште не занима. Исту намјеру изнио је и млађи Божидар, а поступци синова гурнули су Сару у вртлог бјеса и мржње. Због тога и не чуди њен изостанак са крунисања Петра И Карађорђевића 1904. године у Београду.

Послије смрти сина Божидара 1908. године, посљедње деценије живота провела је повучено у Паризу, готово заборављена од свих, пишући мемоаре у којима се присјећа Београда шездесетих година XИX вијека. Њено име спомиње се тек неколико пута, углавном због скандала. За један од њих је био одговоран њен син Алекса који се уочи Првог свјетског рата жени Американком, која се нуди да отплати све његове дугове у замјену за титулу. Алекса пристаје, а разочарана Сара прекида све контакте са сином, који умире од грипа 1918. године, подсјећа о11инфо.цом.

Пред крај живота одустала је од свог повратка на пријесто, те се окреће хуманитаром раду помажући свесрдно рад Универзитета. Такође, до саме смрти залагала се за пренос посмртних остатака свог оца Мише из Румуније у Београд, али у овоме није успјела.

И сам крај живота несуђене владарке Србије обиљежен је издајом и преваром. Наиме, пред сам крај живота, кнегија је овластила свог скеретара Жику Ранковића да јој купи гробницу на париском гробљу Пар Лашез. Гробницу Ранковић купује на своје име, и пет година послије кнегињине смрти, 1936. године, је продаје. Посмртни остаци кнегиње Карађорђевић су потом “исељени” из гробнице и похрањани у заједнички гроб за сиромахе, гдје и данас почива.