Те 2004. године у манастиру Хиландару избио је велики пожар у којем је уништено и оштећено више од половине манастирских здања Свете српске лавре. Том приликом изгорјели су драгоцјена свејдочанства средњевјековне српске историје и духовности.

Пожари представљају за манастирска здања на Светој Гори сталну опасност. Током љета пријете шумски пожари, а током зиме стара ложишта и димњаци. Грађење уз обилату употребу дрвета учинило је манастире осјетљивим на ватру. У случају када се пламен отме контроли лако се развијају праве стихије. Скоро сви светогорски манастири у својим љетописима биљеже велике пожаре. Чак се јављају и у данашње вријеме као нпр. скорашњи пожар у звонари Протатске цркве у Кареји. Једино у Великој Лаври и Дохијару нису никада забиљежни.

Пожар у Хиландару догодио се тако што је првобитно неконтролисана ватра из димњака у конаку Игуменарија на западној страни комплекса, проширила на дрвену конструкцију и остале дијелове комплекса који нису били изграђени од постојаних материјала.

Разлог брзог ширења ватрене стихије лежи у самом положају комплекса. Обзиром да је његов највећи дио саграђен на стјеновитом тлу, а југозападни дио на на земљаном, ова страна је била склона слијегању што је стварало фрагментарне пукотине у зидовима од којих су неки још увек видљиви, док су неки испод више слојева малтера. Димњак из кога се ватра проширила на дрвену кровну конструкцију управо је из овог разлога и напукао.

У првом тренутку када је ватра кренула да се шири, монаси су успјели да га локализују и чак угасе пожар на доњем нивоу Игуменарије. Међутим, на недоступним мјестима тињање се наставило и захватило дрвену греду која је водила до крова друге стране зграде, запалишви том приликом дрвену кровну конструкцију прекривену каменим покривачем, наводи Нпортал.

Манастирски комплекс рађен је према средњевјековном начину градње, са густо и у низу изграђеним објектима који су имали богослужбену, економску али и у погледу заштите сакралних објеката у дворишту одбрамбену функцију. То је погодовало околности што се пожар за врло кратко вријеме пренио са кровне конструкције читаве сјеверне половине манастира, све до параклиса Светог Архангела Михаила и пирга Светог Саве, гдје се кров завршавао.

У првим сатима монаси су својским напорима покушавали да савладају ватрену стихију и да у исто вријеме евакуишу најугроженије сакралне предмете и драгоцјености.

У цркви је одслужен и кратак молебан пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице. Ватрогасци који су исте ноћи алармирани успјели су да савладају неприступачан светогорски терен и стигну тек ујутру. Конаци су горјели сатима, јер се пожар спуштао на ниже спратове постепено, након што је дрвена конструкција изгорјела и попуштала под тежином обрушених камених плоча кровног покривача.

На распиривање пожара на сјеверној половини манастирског комплекса додатно је утицао и вјетар, али у исто вријеме и спријечио да се он пренесе јужно од Игуменарије на трпезу краља Милутина. Пуком срећом или утицајем свевишње силе на тај начин сачуване су највредније драгоцјености, у првом реду богата рукописна библиотека и ризница икона од непроцјенљиве вриједности. Највреднији предмети српског духовног и културног наслијеђа ипак су остали сачувани од потпуног уништења.

Вијест о избијању пожара у Хиландару брзо је одјекнула међу светогорским монасима. Међу првима манастирској братији притекли су монаси сусједних манастира. Већ слиједећег дана је пристигла и помоћ саме Свештене општине Свете Горе из Кареје, грчке државе, војске али и српских вјерника и њихових грчких пријатеља из Солуна и околине.

До тренутка када је пожар угашен, у пламену који је избио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године нестало је више од половине зграда српске царске лавре.

Епилог избијања великог пожара, иако савладаног представља велики губитак. Изражено у процентуалном и материјалном смислу штета је износила:

а) Површина под објектима манастира је 4602 м2.
Изгорјели су објекти на површини од 1968.5 м2 или 42.78%.

б) Укупно корисне површине у објектима манастир је имао 10500 м2.
Изгорјело је 5761 м2 или 54.87%.

Ватром је укупно било захваћено 8 грађевинских цјелина док су трпезарија Св. Краља Милутина из 14. вијека и параклис Светих Арханђела претрпјели извјесна оштећења усљед близине ватре и гашења пожара.

Најстарија ствар која је изгорјела и највећи губитак био је један антиминс (литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се полаже на часну трапезу, у олтару Цркве) из 14. вијека. И затим двадесетак икона из, углавном 17. и 18. вијека, а у конацима су изгорјеле две слике Паје Јовановића: “Крунисање цара Душана” из 1821. (монументална композиција чија се вриједност процјењује на више од 100.000 евра) и “Портрет краља Александра”.

Срећа у несрећи је и то што су се многи вредни сликарски експонати, који би иначе били смјештени у изгорелом дјелу комплекса, у тренутку пожара налазили у југоисточном, сачуваном делу Хиландара. Намјера је тада била да се трајно изложе, али су због реновирања конака и библиотеке одатле измјештени.