Многе српске владарке су имале огроман утицај на двору, у вођењу унутрашње, па чак и спољне политике Србије, а неке од њих су чак и отворено управљале српском државом након смрти својих мужева.

Поред скоро сваке утицајне српске историјске личности стајала је угледна дама која је увек означавала симбол времена владавине својих супруга.

Краљица Јелена Анжујска

Вјероватно најпознатија краљица династије Немањића, била је супруга српског краља Стефана Уроша И и мајка будућих владара, Стефана Драгутина и Стефана Милутина.

Њено поријекло није до краја објашњено. Најстарија и још увијек најприхваћенија теорија каже да је Јелена Анжујска била француског поријекла и рођака напуљског краља Карла Анжујског чији је брат, Луј ИX тада владао Француском.

Јелена Анжујска била је према опису савременика изузетно лијепа, племенита и образована жена. У браку са краљем Урошем имала је петоро дјеце, међу којима и двојицу потоњих краљева.

Већ у вријеме владавине Уроша И, њен утицај у српској политици био је значајан што се најбоље могло осетити у развоју рударства и политичком приближавању са Дубровником. За вријеме владавине њених синова, Јелена је чак и владала засебном облашћу на југозападу српске државе.

Иако је у Србију дошла као римокатолкиња, на крају је прихватила православну веру и одлучила да се замонаши у цркви Св. Николе у Скадру. Ту је и умрла 1314. године.

Српска краљица, подигла је за вријеме владавине краља Драгутина и један од најљепших манастира српског средњег вијека, манастир Градац на ободу планине Голије.

Народно предање чува и једну врло занимљиву причу о српској краљици. Чекајући Јеленину свадбену поворку која је долазила у Дежеву, краљ Урош је на дијелу пута којим је она требало да прође, засадио јорговане како би својој будућој супруги подарио окружење слично медитеранским предјелима у којима је одрасла.

Кнегиња Милица Хребељановић

Супруга једног од највољенијих владара српске историје, кнеза Лазара, уједно је била и потомак чувене династије Немањић.

Њен значај био је огроман још за живота кнеза Лазара, који је браком са њом успоставио непосредну везу са благородном царском династијом и тако узвисио свој положај у односу на остале српске обласне господаре.

Након Косовског боја и смрти српског кнеза, Милица је постала стварни владар Србије којом је управљала у име својих малољетних синова. У тим, изузетно тешким временима, кнегиња је успјела да очува српску државност и успешно се избори са самовољом племства.

Након што је власт предала свом сину Стефану, будућем деспоту Србије, Милица се замонашила, али је и у наредном периоду, заједно са рођаком Јефимијом, обављала извјесну дипломатску дјелатност, преговарајући, између осталог и са својим зетом, турским султаном Бајазитом.

Још у вријеме своје владавине, Милица је започела изградњу велелепног манастира Љубостиње, у којој је и сахрањена након смрти, 1405. године.

Кнегиња Љубица Обреновић

Девојка из угледне породице Вукомановић, удала се за вријеме И српског устанка за једног од српских војничких првака, Милоша Обреновића. Многи су то венчање сматрали чудним јер је ова дјевојка, угледног порекла одабрала јунака без сопственог дома, који је живио у кући господара Милана Обреновића.

Историја ће показати да је тај јунак ускоро постао српски кнез и обновитељ модерне српске државности.

Међутим, Милошево уздизање није утицало на то да се Љубица повуче. Шта више, како у приватном животу, тако и у устаничким борбама и у вођењу полтике, она је Милошу била највећи ослонац, али и најоштрији критичар.

Позната је анегдота везана за битку на Љубићу када су српски устаници због великих губитака почели да се колебају око наставка војевања. У току једног војног савјетовања, пред њима се појавила Љубица која је, док је послуживала устаничке прваке, успут прозборила: “Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!”

Ова изјава изазвала је кнежево незадовољство, али је послужила и као подстрек устаницима, који су се увређени, убрзо вратили у борбу и успјели да побједе.

Ову, физички снажну и утицајну жену, Срби су називали „Велика госпођа“. Она се обрачунавала са Милошевим љубавницама, васпитавала дјецу, али и водила политику што је до изражаја нарочито дошло у односу са Милошевом опозицијом, Уставобранитељима. Након што је, заједно са њима прогнала свог

мужа, сукобила се са својим савезницима, па је убрзо морала и сама да са сином Михајлом напусти земљу. У изгнанству је и дочекала смрт, 1843. године.

Њена резиденција, Конак кнегиње Љубице, саграђен је за вријеме владавине кнеза Милоша, а као једна од најљепших зграда тадашњег Београда, коришћен је касније као Београдски Лицеј.

Краљица Наталија Обреновић

Руско-молдавског порекла, Наталија Петровна Кешко, за српског кнеза Милана се удала 1875. године. Годину дана касније, родила је сина Александра, будућег српског владара.

Наталија Обреновић остала је упамћена као прва краљица модерне српске државе, јер је управо у вријеме владавине њеног супруга, Србија добила независност и краљевску круну.

Брачни односи са краљем Миланом били су изузетно лоши прије свега због Миланових невјерстава и немарног живота. Та изузетно заплетена драма окончана је 1888. године када се краљевски пар коначно развео.

Међутим, њихове свађе имале су од почетка и политичку позадину. Док је краљ Милан, на сваки начин настојао да Србију веже за аустро-угарске интересе, Наталија је жељела да Србија крене путем приближавања Русији. Овај сукоб пренио се и на период владавине њиховог сина Александра, када су новом краљу родитељи настојали да наметну различите правце спољне политике.

Након брака Александра са дворском дамом, Драгом Машин, Наталија је потпуно прекинула односе са својим сином па је у иностранству дочекала вијест о преврату и смрти краљевског пара, 1903. године.

Остарјела краљица помагала је српском народу за време И свјетског рата, а након његовог завршетка, посљедње године свог живота, проживјела је у сиромаштву у једном манастиру у Паризу гдје је и умрла 1941. године.

Краљица Драга Обреновић

Супруга краља Александра Обреновића, рођена као Драга Луњевица, била је десет година старија од свог супруга. Међутим, ово је била само једна од многих примедби које су на овај брак имали готово сви значајни чиниоци тог времена. Краљеви родитељи, војни чиновници и припадници владе сматрали су брак између краља Александра и Наталијине дворске даме, крахом српске државе и династије Обреновић.

Драга, не само што је била старија од Александра, већ је и имала један брак иза себе са угледним инжењером, Светозарем Машином. Ово је, уз гласине о њеној неморалности значајно утицало на нарастање незадовољства у Србији након краљевског венчања.

Краљев отац, Милан Обреновић Драгу је чак сматрао руским шпијуном која је за циљ имала да Александра окрене ка Русији. Ова могућност, озбиљно разматрана, како међу тадашњим политичким чиниоцима, тако и међу историчарима могла би да посвједочи и о великом политичком утицају који је Драга евентуално могла имати.

Међутим, немогућност да краљу подари насљедника и мрежа разних неповољних гласина која је обавила краљевски пар, довели судо завере официра која је резултирала „Мајским превратом“, 1903. године, у коме је краљевски пар убијен, а српска држава кренула новим путем, предвођена новом династијом, Карађорђевић.

Краљица Марија Карађорђевић

Кћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и праунука енглеске краљице Викторије, удала се за југословенског краља Александра Карађорђевића 1922. године.

Својим родбинским везама, обезбиједила је Краљевини Југославији и династији Карађорђевић огроман углед у међународним односима.

Послије краљевог убиства у Марсељу, 1934. године, постала је једини ослонац и подршка синовима и припремала је престолонасљедника Петра да једнога дана преузме власт у држави.

У току ИИ свјетског рата, краљица Марија је у избјеглиштву учествовала у раду Комитета Црвеног крста преко кога је слала хуманитарну помоћ у Југославију.

Након рата и промене власти у Југославији, није била у могућности да се врати у земљу, па је живот наставила на једном имању у Кенту гдје се, заједно са својим синовима, бавила пољопривредом. Умрла је 1961. године и сахрањена на Краљевском гробљу у Виндзору. Њени посмртни остаци, пренијети су у Србију, у породичну гробницу на Опленцу, 2013. године.