03/05/2023
Свеће и кандила палимо у славу Господа, Пресвете Богородице и Светитеља, молећи се за здравље живих или вјечни покој преминулих. Свјетлост при молитви, у цркви или код куће, симбол је самога Божанства.
И у Старом и Новом Завјету, на свим богослужењима се употребљава свјетлост. И данас се у православним храмовима, ни један обред, ни једно богослужење или Света тајна не могу обавити без “живог пламена”.
Иако сада слектричне светиљке у црквама пружају довољно свјетлости, симболичку страну сијалице не могу да изразе, подсјећа Опанак.
Зато се, и поред раскошног осветљења, у току Богослужења пале свијеће и кандила. Свјетлост свијећа и кандила означава и свјетлост новозаветног јеванђелског учења, која нам освјетљава животни пут. Упаљена свијећа одаје топлоту, те тиме ожначава топлоту наше молитве и наше љубави за онога за кога свијећу палимо.
Када се пале свијеће и кандила?
Свијеће се углавном пале у храмовима, прије и после Богослужења и онда када се за тим осјети потреба. У кућама се пале за вријеме Крсне славе, Божића, Васкрса, као и за вријеме заједничке домаће молитве.
У својим кућама вјерници прислужују (пале) кандило уочи недјеље у празника. Свијећа и кандило су мале жртве, чисти принос. О овоме Епископ рашко-призренски Г. Артемије у књизи “Практична вјеронаука” каже: Али нека нико не помисли да је паљење свијећа (и то у великим количинама), нека обавеза или принуда, те ако нисмо у стању да купимо и упалимо их онда избјегавамо у цркву да идемо.
То је већ замка нечастивости, да нас преко нашег сиромаштва и немаштине удаљи од богослужења. Ако немамо новац за свијеће, принесимо Богу наше чисто срце као најмиомирнију воштаницу, и наше топле молитве, које ће Богу бити угодне и без свијећа. Свијеће нису суштина, оне су само симбол онога што се у нама догађа”.