НОВОСТИ

ШКОЛА У ИДВОРУ БИЛА ЈЕ МАЛА ЗА ЊЕГА Благослов Светог Саве на глави Михајла Пупина

27/01/2023

Исјечак из сјећања једног од највећих научника које је ова средина дала, Михајла Пупина. Његово сјећање на Светог Саву и молитве његове мајке. Како је Михајло Пупин научио да пише и чита и отишао у свијет уз благослов Светог Саве. Молитва Пупинове мајке је од њега створила научника и учењака.

 

Благослов Светог Саве

Пупин и Свети Сава

 

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свијет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да се што више играмо и да се забављамо.

По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свијету. Али ме је мајка ускоро убједила да сам био на погрешном путу. Она, није знала ни да чита ни да пише, па ми је говорила: „како је увијек осјећала као да је слијепа код очију.“

 

„Била је тако слијепа“, причала ми је она, „да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села“.

 

Како се данас сјећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дијете моје, ако желиш да пођеш у свијет, о коме си толико слушао на овим нашим посјелима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне љествице које нас воде у небеса; знање је свјетлост која освјетљава наш пут кроз овај свијет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе“.

Била је то врло побожна жена. Као ретко ко, познавала је и Стари и Нови Завјет. Врло радо би понављала стихове из псалама. Познат јој је био и живот Светих Отаца. Омиљени светац био јој је Свети Сава. Прво сам од ње схватио живот овог чудесног Србина.

Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо: Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, гдје проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринајестог столећа, постаде првим српским архијепископом, и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дјечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вјечито његово име и успомену на њега.

 

Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком мјесту и у сваком дому, гдје Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово.

 

То је за мене било читаво откриће. Као и свако друго ђаче, и ја сам сваке године, у јануару, присуствовао прославама Светог Саве. Немирнији дјечаци, тим приликама, збијали би разне шале на рачун оног старијег ђака који би, дрхтавим и збуњеним гласом, декламовао о Светом Сави оно што би учитељ саставио за ту прилику. Послије те декламације, учитељ би упио све своје силе да, говорећи обично кроз нос и смијешно накарађујући свој говор, допуни оно што је био написао за свог најбољег ђака. На концу би дошао попа, који би имао изглед стално уморног човјека, почео службу пуну старинских словенских ријечи и фраза, што је нама, немирној сеоској дјеци, личило на покушај словачких трговаца са мишоловкама да своју робу похвале на српском језику. Ту би наше пригушено засмејивање дошло у највеће искушење. Тако ми моји враголасти вршњаци никад нису дали прилике да схватим прави значај службе о Светом Сави.

По причи, коју сам тек чуо од своје мајке, и по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о Светом Сави била је у овоме: то је био светац који је нарочито истицао вриједност књиге и вјештине писања. Тада сам тек разумио зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање. Тада сам се и зарекао да ћу се томе посветити макар и по цијену да напустим своје другове и вршњаке.

А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промјену. Изненадило га је то, па је почео да вјерује како се „десило неко чудо.“

 

Моја мајка је у чуда вјеровала, па је учитељу одговорила: „Како то надамном бди дух Светога Саве„.

 

Једног дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видјела: како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, обрнувши се њој, рекао јој: „Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тијесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свијет гдје може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке …“

Идуће године учитељ одреди да ја декламујем о Светом Сави, и написа оно што је требало да ја кажем. Мајка моја то исправи и упрости, па ме нагна да јој то поновим неколико пута.

Тога пута, на Светог Саву, држао сам прву своју бесједу. Успјех је био силан. Моји вршњаци, враголани, овог пута нису се засмијивали. Напротив, занимао их је мој говор, што ме још више осоколи. Послије тога говорили су људи међу собом: да ни Баба Батикин не би умио то тако срочити и изговорити. А мајка моја, она је плакала од радости. Учитељ је само климао главом, а попа остао као у чуду.

Обојица се сложише: да је школа у Идвору већ мала за мене …

Текст је извод из аутобиографске књиге Михајла Пупина под називом „Са пашњака до научењака“!

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести