„Када су комунисти у логору хтјели да се одрекнемо од вјере све су нас увели у ледену воду, и свештенике, и епископе и мирске хришћане. То је било на Сјеверу …

Оставили су нас тако комунисти на страшном мразу а стражу су поставили са псима. Стража се смјењивала а ми смо тихо стајали и молили се, подсјећа Башта Балкана.

Господ је помогао и ја сам умом творио Исусову молитву. Њу и Богородице дјево сам непрестано држао и одједном ми је постало вруће. Покушавали смо да се приближимо једни другима али како..

Знали смо да ћемо ускоро поћи ка Господу. Неки су умно говорили Псалтир, нико није могао ријеч да изговори тако је страшан мраз био да људи нису могли да дишу.

Почели су да тону у воду они који су се први укочили… заплакали смо… душе су полетјеле ка Божијем престолу, све мученичке.

Ни један се Господа није одрекао, Анђели су силазили и узимали их.

А мени се јавила Царица Небеска и казала ми: „Не оставаљај молитву, она ће те сачувати и исцијелити. Молила сам Господа да те остави на земљи, потребан си Цркви Божијој. Благодат Мога Сина ће пребивати са тобом у вијекове.“

Мајка Божија ме огрнула таквом светлошћу, топлом и огњеном, тако да сам остао једини жив.

Када су ме комунисти извукли из воде и довели у бараку, питали су: „Па, јел ти помогао твој Бог!?“

Ја сам на то једва изговорио: „Вјерујем и исповједам Пресвету Тројицу и Матер Господа Мога!“

Тада је човјек, безбожник, рекао: „Помоли се за моју кћер, болесна је …“

Сјећајући се свега, баћушка је погледао кроз прозор у двориште, није мога да заустави сузе, тихо је плакао: „Мајко Божија, Царице Небесна, шта су све са нама радили! Сви смо били изнурени, једва живи, копали смо рупе у снијегу и правили скровишта…  покривали смо људе боровим гранама, жвакали иглице бора…  тако је нашу вјеру Господ испитивао.“

Старац Николај Гурјанов