ВОЂСТВО Српске земљорадничке странке, на челу са Миланом Гавриловићем, у избору партнерства с Њемачком или рата са њом, давало предност рату.

Рачунали су и на могућност обарања постојеће власти и успостављања нове владе, коју су звали и „револуционарном владом“ са владиком Николајем Велимировићем на челу. Било је јасно да краљевска војска не може издржати сукоб с њемачком војном инвазијом, па су од самог почетка настојали да створе основу за герилски рат. Земљорадничка странка је била једина политичка група која је на томе организовано радила, поред званичних четничких формација које је створио генералштаб, написао је Милорад Екмечић, објавиле су Новости.

Након Гавриловићевог одласка у Москву гдје је именован за амбасадора Југославије, тај рад је преузео Милош Тупањанин. Гавриловић је сматрао да ће окупатор лако умирити градове, али неће бити у стању да контролише српска села. „Они живе разбацано, они се сами могу прехрањивати, а шуме и брда ће их штитити од гоњења“, рекао је Гавриловић Емерију.

Тражио је да британска влада одмах пошаље мале радио-станице и штампарије, а два вагона оружја и муниције склонили су у центру Београда. Емери није био убјеђен да пуковник Дража Михаиловић озбиљно ради на припремама герилског устанка. На једној вечери га је питао за те припреме, али он је само кисело одговорио да „све то зависи од претходне редовне ратне кампање. Kако се ствари развијају, изгледа да земља не иде у будући покрет отпора, него у капитулацију”. Чак је сазнао посредно да је Михаиловић и послије масовног устанка у Црној Гори 13. јула „мислио да је побуна преурањена, али је био немоћан да држи народно расположење и тако покушавао да му се стави на чело“.

Историчари још нису истражили улогу функционера Српске земљо-радничке странке у подизању устанка (гдје је до њега дошло). Емери је знао да је вођа лијевог крила те странке Драгољуб Јовановић готово комуниста. Није научно испитано како су бројни некомунистички вођи устанка мистериозно ишчезавали и послије проглашавани народним херојима.

Не треба одгонетати који је први, од двојице вођа, дао наређење да се диже на оружје. То је урадила небројена гомила трупних официра, који су своје српске регруте упућивали кући са пушком и наређењем да је сакрију. Онако како су Јосип Броз и пуковник Драгољуб Михаиловић дошли у Београд и на Равну гору, на исти начин долази хиљаде људи отпуштених из војске, са наређењем да се сачува оружје, јер ће им требати у рату. Много је таквих група наоружаних повратника из војске долазило у српске шуме, али то још није значило почетак устанка. Ипак, то је врло значајан фактор за његов каснији развој, јер нема дизања устанка без залиха оружја.

Први српски отпор учињеној окупацији био је политички, а не оружани. Он ће се касније утопити у цјелину четничког покрета, као и многе друге групе.

Четнике није створио њихов вођа пуковник Михаиловић, него они њега. Они су један комонвелт различитих четничких одреда, који су се утополи у њега, а да се опште уједначавање никада није до краја извршило, слично је и са комунистима.

Њемачка и полиција нове хрватске државе су добиле листе чланова комунистичке партије. Муслимани и католици у хрватској држави су позивани да им се каже да се зна шта су и ко су, па пуштени. Српски комунисти су одмах стрељани. Они су почињали устанак и без одлуке њиховог вође, за кога нису знали како му је право име.

Главни разлог за велики устанак и ослободилачки рат 1941. био је покољ српског православног становништва. Наука није установила када је вођство нове хрватске државе донијело одлуку да се православно становништво одстрани, убијањем и гоњењем. Њихов некадашњи пријатељ Бранко Јелић у својим успоменама наводи да су још у италијанском егзилу, у Фиренци и Риму, били импресионирани турском ликвидацијом Јермена у Првом свјетском рату, а да нико Kемала Ататурка за то није оптужио или прије њега султана и његове паше.

Сва свједочанства од првог дана слома југословенске државе и стварања једне хрватске, говоре о томе да долази вријеме прогона Срба и Јевреја из те државе. Српски регрути у Сарајеву, у вријеме док су југословенска војска и државне власти тамо постојале, видјели су да се десет хиљада тамошњих Јевреја боји више својих муслиманских суседа, него њемачке војске која се очекује. Већ у првим виијестима се говори о ликвидацији Срба. Италијански историчар Салваторе Лои (Лои) у збирци докумената и свједочанстава о италијанским војним операцијама у Југославији 1941-1945, вели (1978) да је „између краја априла (покољ у срезу Бјеловар) и прве половице августа 1941. године Хрватска била језеро крви.

То истребљење представља најварварскију и најхалуцинантнију страницу у Другом свјетском рату, гору по бруталности и броју жртава од исте ликвидације Јевреја, што је програмирао Розенберг у Трећем рајху“.

Иако формално и декларативно фашистичка, нова хрватска држава се разликовала и од њемачког нацистичког концепта тоталитаризма, као и од италијанског концепта „етичке државе“. Сви су њени идеолози увек истицали да је основана на учењу Kатоличке цркве из времена социјалног католицизма. Папска посланица „ Рерум новарум“ из 1891. полазиште је и крај свих програма о уређењу државе.

Била је „Kатоличка диктатура“ како истиче Антони Роудс (Аантонy Рходес: Тхе Ватицан ин тхе Аге Дицтатос, 1973.) У основи је тај тип тоталитаризма био

гори од онога у западноевропским фашистичким земљама. Из католичке идеологије се напајао идејама о демократској, парламентарној држави као декаденцији која води у атеистичко друштво.

У истом смислу је и традиционални антисемитизам, са порукама негације капиталистичког поретка који се свијету намеће из англосаксонских држава. Основни смисао масовне подршке коју је та држава добила од обичног народа је вјера да католичка држава ствара будућу божју заједницу, па је Цивитас Деи главни симбол који води.

Kатоличка нетолеранција према православљу је подлога и идеологије и политике, освојила је цијелу културу. Ислам је прихваћен као гнездо хрватске нације, али је из њега религиозна нетолеранција према православљу привукла највећи део муслиманског становништва да прихвати свијест да су само дио хрватске нације, друге вјере. Споменик краљу Петру И, кога је подигао Иван Мештровић у средишту Загреба, додатком три минарета претворен је у џамију. Народ је ту богомољу називао подругљиво „пиџамија“. Око тог симбола се ипак стварало једно ново тоталитарно друштво будућности.

ЛОГОР НА НЕРЕТВИ

ЈЕДАН од основних циљева геноцида био је да се силом створи већина хрватског становништва у Босни и Херцеговини и залијеђу јадранске обале, посебно Дубровника, хрватско вођство је најприје планирало да на доњој Неретви изгради огромни концентрациони логор. Италијанска војска то није дозволила на подручју Kнинске Kрајине, па је хрватско вођство изградило концентрациони логор на Сави у Јасеновцу.

Поред главног сабирног центра, изградили су још неколико мањих, а на босанској страни (Градина) остало је стратиште великог дијела жртава. У крашка подручја су послати стручњаци за прорачунавање крашких јама, да процијене колике су могућности да се околно становништво баца у њих. Једна од тих јама је у непосредном кругу фрањевачког манастира Хумац код Љубушког. Друга је у залеђу Дубровника (Хутово). Kако су југословенски комунисти овај систем јама (Фоиѕ) применили око Трста 1945, он је остао познат у цијелом свијету.