Име Саве Владиславића Рагузинског данас је махом заборављено у српском народу. Ријетко ко је и чуо за постојање овог човјека, а камоли да зна да о њему каже нешто више. А штета је… прије свега, јер је ријеч о једном од најзначајнијих Срба крајем 17. и почетком 18. вијека који је славу свог имена однио далеко… чак до моћне царске Русије и Петра Великог.

Сава Владиславић Рагузински или “гроф Рагузински” или “Илирски” како је још био познат, био је српски политичар, дипломата, путописац, полиглота, велики добротвор и дародавац манастира, али је историји свакако најпознатији као савјетник руског цара Петра Великог, објавио је Историјски забавник.

Рођен је почетком 1669. године и поријеклом је био Херцеговца из Јасеника код Гацка гдје му је отац био кнез. Рану младост је провео у Дубровнику гдје је стекао високо образовање, али се научио и трговини и поморству.

Моћ је почео да стиче управо као трговац отиснувши се у Цариград. Међутим, врло брзо се опробао и у дипломатским пословима, а вјероватно и у шпијунажи које су некако у то вријеме ишле “руку под руку”. Поставши близак са руским политичарима који су боравили у Цариграду. Наводно је управо он допринио склапању руско-турског мира 1700. и управо то му је отворило пут до двора цара Петра Великог.

Само коју годину касније, ријеч је била о једном од најмоћнијих људи Руског царства…

Шпијун у служби круне

Рагузински је у Русију стигао 1702. године. Успео је да се уздигне високо, до мјеста саветника руског императора Петра Великог од кога је 1708. добио посједе у данашњој Украјини, као и дворац у Москви, на ријеци Покривна.

Гроф Илирски, како се Сава понекад потписивао, наставио је да се бави трговином. Од цара је прво добио право слободне трговине на десет година, а повеља је, недуго затим, продужена на неограничено вријеме.

Међутим, моћ грофа Рагузинског, ширила се и ван граница трговине. За њега кажу да је био је оснивач руске обавјештајне службе за шта је од Петра Великог добијао и велику плату. Свакако је била ријеч о човјеку од највећег царевог повјерења.

Познато је да је од 1716. до 1722. био представник Русије у Ватикану, гдје је припремао конкордат између Русије и Ватикана, старао се о руским племићима у Риму и набављао умјетничка дјела за љетњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.

У Венецији, Сава се и оженио италијанском племкињом Вергилијом Тревизан. Пар је имао три ћерке које су све нажалост преминуле у раном дјетињству што је била рана која у души Саве Рагузинског никада није зарасла.

Блискост Саве са царском породицом наставила се и након смрти Петра Великог. Од царице Катарине добио је титулу грофа 24. фебруара 1725. а исте године био је и њен изасланик у Кини гдје његовим ангажовањем долази до Кјахтинског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. вијека.

Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу, а због успостављена односа са Кином одликован је орденом Александра Невског.

Сјећање на домовину

Као најистакнутија личност у српској емиграцији у Русији почетком 18. вијека Сава Владиславић Рагузински и те како је помогао положају, у том моменту потлачених балканских народа, на руском двору. Моћном државнику какав је био Петар Велики скретао је пажњу на положај Срба као и на помоћ коју би они могли дати Русији када је у питању њен утицај на Балкану.

Осим државних, ово је за Србе отворила о духовна врата цркава и манастира широм Русије, а Сава је постао веза између свих Јужних Словена и руске царевине.

Сава је током читавог живота помагао православне манастре широм Балкана, прије свега у свом родном крају. Наводи се као дародавац манастира Житомислић, Тврдош, као и Савина у Херцег Новом.

Посљедњих година живота, гроф Рагузински је, на самој граници са Кином, основао данашњи град Кјахта у коме је подигао цркву Светог Саве српског Немањића. Град је недуго потом постао један од најважнијих трговачких центара у цијелој централној Азији.

Гроф Сава Владиславић Рагузински умро је 1738. на имању поред Санкт Петербурга. Данас почива у Благовјештенској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду.

Сјећање…

Сава Владиславић Рагузински данас је добро позната личност у историји Русије. У Србији – и не толико.

Један од првих који је указао на ову неправедно заборављену личност био је пјесник Јован Дучић (који би могао бити Савин потомак по бочној линији иако неки историчари то оспоравају). Он је о грофу Рагузинском годинама прикупљао грађу која је објављена пред крај његовог живота, 1942. у Америци као књига “Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине Прве гроф Сава Владиславић”.

Књижевник Никола Моравчевић написао је историјски роман “Гроф Сава Владиславић”, а посљедњих година Рагузински је добио и споменике у Херцег Новом и у Сремским Карловцима.