Путници 3. класе нису сазнали да брод тоне све док вода није почела да им улази у кабине.

Срећни преживјели са Титаника годинама су причали своје верзије трагичног догађаја. Захваљујући њиховим сјећањима данас, поред званичних, имамо и неке потпуно непознате детаље о ономе шта се догађало у посљедњим тренуцима пред потонуће чувеног брода.

Титаник је грађен да доминира прекоокеанским путничким саобраћајем почетком 20. вијека. Био је власништво компаније „Вајт Стар Лајн“ и представљао је највећи путнички брод на свијету.

Због величине, најнапредније технологије која је уграђена у брод, и помпе која га је пратила звали су га “непотопиви”.

Сви ови подаци добро су познати. Међутим, из свједочанстава преживјелих у годинама које су услиједиле сазнали смо и неке чињенице које нису познате широј јавности, па и одговор на питање

Колико је било Срба на Титанику?

Према подацима са сајта „енциклопедија-титаника“ на Титанику је било 34 људи са ових простора и сви су се налазили у трећој класи. Осим Јозефа Драженовића из Храстелнице, тијела осталих никада нису нађена или идентификована.

Ипак, било је и оних који су преживјели – Мара Бански, Иван Јалшевац и његов сапутник Никола Лулић.

Лулић је био сељачко дијете. Радио је на њиви и помагао родитељима све док га нису регрутовали у аустроугарску војску. Међутим, прича каже да овај младић није хтио да служи у војсци која није српска, па је 1902. године дезертирао.

Како није могао да се врати кући, “трбухом за крухом” кренуо је пут далеке и мистериозне Америке. Након година рада у руднику у Минесоти, Никола се у јесен 1911. године враћа у родно мјесто.

Ту се међутим, и даље тешко живјело. Никола никако није могао да нађе посао, па је једини излаз била поновна “печалба”. Са њим је у “бијели свет” кренуло и неколико земљака. Судбина је хтела да брод који су изабрали буде баш Титаник.

Лулић је касније причао да је Титаник био као ништа раније виђено. Уопште није личио на брод него на мали, плутајући град. Ипак, тај “град” је ускоро доживео потрес који нико није могао ни да сања.

Путници 3. класе нису сазнали да брод тоне све док вода није почела да им улази у кабине.

На Титанику је било 20 чамаца за спасавање, недовољно да се спасе више од 2.000 путника и чланова посаде. Највећи бијес изазвало је то што су, у хаосу који је настао, чамци који су спуштани у воду били полупразни, наводи Историјски забавник.

О томе како се Никола спасао постоје двије верзије

У једном тренутку, нашао се у леденој води. По једној верзији, на глави је имао официрску капу због тога су га извукли у чамац.

Нешто племенитија верзија прича о томе да је спасао живот дјетету које је поред њега упало у воду, па му је дјететова мајка – Норвежанка, пружила руку и повукла у чамац.

Никола је тако могао да види технолошко чудо тадашњег свијета како тоне пред његовим очима. “Карпатија”, брод који је дошао по преживјеле, превезао га је до Њујорка.

Послије кратког одмора код рођака у Чикагу, Никола је наставио путовање и стигао у рудник у Минесоти.

Ту је радио до краја Првог свјетског рата, а затим се заувијек враћа у домовину. У новооснованој заједничкој држави је живео све до смрти 1962. године.

Имао је 79. година.