30/12/2022
Добривоје Божић (1885-1967) инжињер је машинства, проналазач и конструктор прве савремене кочнице за шинска возила.
Захваљујући овом научнику, први пут је конструисан главни дио кочнице којим се са локомотиве управља кочењем воза. Божићева кочница је, према мишљењима стручњака, непревазиђена по једноставности конструкције, лакоћи руковања и снази дјеловања.
Добривоје Божић је студирао у Њемачкој на Високој техничкој школи у Карлсруеу и Дрездену.
У Карлсруеу му је предавао и Рудолф Дизел, чувени конструктор дизел – мотора.
По завршетку студија 1911. године Добривоје Божић се враћа у Србију да знањем помогне развитку отаџбине.
Инжењерски рад започиње у српским државним железницама у железничкој радионици Ниш, гдје истовремено почиње и његов истраживачки рад у области кочења железничких возила. Божић је знао да је кочница, као уређај железничког возила, од самог почетка, 1770. год. (покретање возила на пару, француз Ницолас Јосепх Цугнот) и појаве прве локомотиве 1813.год.
(Георге Стивенсон) компликован проблем за развој шинских возила по основу повећања брзине кретања и носивости.
Прије њега је само Георге Њестингхоусе 1869. год. конструисао кочницу на збијени ваздух, са директним дејством и унапредио је 1872. год. као једнокоморну, аутоматску кочницу са индиректним дејством.
Божић је истраживања прекинуо за вријеме Првог свјетског рата и наставио послије окончања рата радећи у Краљеву, Београду и Загребу.
Међународној унији жељезница, своје рјешење кочнице железничких возила, пријавио је преко жељезнице Краљевине Срба Хрвата и Словенаца 1925. године. Послије низа тестирања, на прузи Загреб – Ријека, и отпора његовом рјешењу од стране Нијемаца и Француза, 1928. год. признат је његов патент система кочења, као чувена кочница „Божић“.
Своје патенте уступио је индустријском конгломерату Шкода. Током тридесетих година прошлог вијека као богат човјек, проводио се са супругом Радмилом у монденским круговима Европе. У међувремену, породица је увећана за два члана: сина Драгана и ћерку Весну.
На почетку Другог свјетског рата окупациона власт реквирирала му је сву имовину, а у вилу у Крунској уселио се неки њемачки генерал, док је Божићима остављено да користе сутерен. Одмах по ослобођењу Добривоје је ухапшен од нове власти под оптужбом да је сарађивао са окупатором. Из затвора је пуштен на инсистирање Совјета, који су такође исказивали интересовање за његов рад и знање. У страху да ће поново бити хапшен, можда и стријељан, али и невољан да каријеру настави у Совјетском Савезу, одлучује се на бег на Запад.
Преко Јадранског мора стиже у Италију и потом у Канаду. Исте године, 1947., Добривоју Божићу је као окупаторском колаборанту нова власт конфисковала цјелокупну имовину. Оптужба за колаборацију била је само изговор да му се одузме богатство стечено проналасцима и патентима.
У избјеглиштву, Радмила је родила другог сина – Роберта. Одмах након Робертовог рођења, Добривоје се од Радмиле развео и преселио се у Сједињене Америчке Државе, гдје је живео до 1964. године, кад је одлучио да се врати у Југославију.
Умро је у Београду три године послије. Сахрањен је на београдском Новом гробљу.
02/11/2024