Сребреница је град који се задњих дана доста помиње како у нашим тако и у одређеним страним медијима. Разлог за то је расправа која ће се водити у генералној скупштини Уједињених нација, а тиче се Резолуције о Сребреници. Тако заправо боље него икада уочавамо не само лицемјерје бошњачке стране која потпуно игнорише ствари које су претходиле дешавањима у Сребреници, већ и дволичност западних сила којима не пада на памет да неким резолуцијама осуде много тамније тренутке из своје историје.

Подручје Сребренице је било насељено од давнина, а већ су стари Римљани на том простору експлоатисали руду сребра. У средњем вијеку су рудници сребра још увијек били активни, а сам назив за Сребреницу је у употреби од XIV вијека. Након турске и аустроугарске власти град се 1918. године нашао у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

По избијању Другог свјетског рата у Југославији 1941. године услиједила су тешка времена за Србе, а то је исто важило и за простор Сребренице гдје је до краја рата убијено најмање 2 300 српских цивила. Масовно страдање српског становништва на том простору је достигло свој врхунац када су усташе, у чијем саставу се налазио и велики број муслимана, починиле страховит покољ 14. јуна 1943. године. Тог дана је у самој Сребреници и оближњем селу Залазје убијено око 250 српских цивила од чега су трећину чинила дјеца. У селу Кравица усташе су убиле 111 људи у масакру почињеном

3. јула 1944. године. О намјери да Срби потпуно нестану са тог подручја говори чињеница да су мучки убијани и жене и дјеца, па чак и податак да је у једном мјесту у околини Сребренице пронађено буре са око 150 литара српске крви које се требало послати као поклон поглавнику НДХ Анти Павелићу.

Након Другог свјетског рата формирана је социјалистичка Југославија која се послије смрти свог творца Јосипа Броза Тита одржала само десетак година. Та Југославија се распала у бруталном грађанском рату који је почео 1991. године. Најжешће борбе и највећа страдања у том рату су се десила управо на територији Босне и Херцеговине. Сребреница је на тај начин поново постала мјесто великог страдања.

Иако је резолуција 824 Савјета безбједности Уједињених нација из маја 1993. године прогласила Сребреницу за демилитаризовану зону под заштитом УН-а, на простору Сребренице су од почетка рата, па до јула 1995. године главну ријеч водиле бошњачке војне јединице под командом злогласног Насера Орића. Над српским цивилима у околним селима су вршени страшни злочини, а убиства и прогони су практично постали свакодневица. У селима Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека код Сребренице Орићеве јединице су у децембру 1992. године убиле 109 српских цивила. На Божић 7. јануара 1993. године снаге Насера Орића су напале српска села Кравицу, Јежестицу и Шиљковиће и том приликом су на свиреп начин убили 51 особу међу којима су били дјеца и старци. По процјенама Борачке организације Републике Српске, Савеза логораша РС и Удружења породица жртава рата на подручју Сребренице је за три године рата убијено 3 287 Срба.

Свој заштићен положај муслиманске јединице су користиле и за нападе на Војску Републике Српске. Због тога је српска војска почела да прави планове за заузимање Сребренице. У јулу 1995. године Војска Републике Српске је под командом генерала Ратка Младића за једну седмицу заузела град. Након тога је услиједио ратни злочин који су починили поједини припадници српске војске тако што су стрељали заробљене Бошњаке.

Запад и Бошњаци су овај злочин окарактерисали као геноцид над Бошњацима који је починила српска војска тако што је наводно у жељи да потпуно истријеби муслимане тог подручја убила преко 8 000 Бошњака у околини Сребренице. Овај наратив у потпуности одговара политичком руководству муслимана Босне и Херцеговине који Бошњаке желе представити искључиво као жртву неких „великосрпских“ тежњи, а притом се перфидно изостављају брутални злочини које су починили сами Бошњаци према Србима као и одговорност муслиманског руководства за избијање рата која у великој мјери лежи у њиховим рукама.

Српска страна је од самог почетка указивала на то да се број страдалих Бошњака у Сребреници знатно преувеличава; да су сребреничке жртве биле искључиво мушкарци који су били војни заробљеници, а не жене, дјеца и старци; да је велики број Бошњака страдао у борби са српском војском за вријеме пробоја према Тузли; да је дио бошњачких жртава ископан и довезен са других локација; да се на надгробним плочама у Сребреници налази исписано више стотина имена живих људи; да постоји сумња да су у Меморијалном центру у Поточарима код Сребренице укопане и српске жртве које су представљене као бошњачке.

Влада Републике Српске је 2019. године основала чак и Независну међународну комисију за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године којом је предсједавао израелски историчар др Гидеон Грајф, стручњак за Холокауст и логор Аушвиц. Ова комисија је 2021. године у закључном извјештају одбацила тезу да се у Сребреници десио геноцид, али потврдила да се овај масакр треба окарактерисати као ратни злочин. Осим тога чланови комисије су оспорили методологију рада Међународног кривичног суда за бившу Југославију са сједиштем у Хагу када је у питању утврђивање намјера виновника приликом почињених убистава.

Свој суд о злочину у Сребреници дао је и Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“, који је рекао да се у Сребреници није десио геноцид јер су српске снаге дозволиле женама и дјеци да напусте град, а да такво понашање не одговара дефиницији геноцида која подразумијва потпуно брисање неког народа са одређеног простора. Зуроф је додао и то да је Запад из сопствених политичких разлога поставио Сребреницу као симбол српских ратних злочина и то потом оснажио термином геноцид који је у овом случају потпуно непримјерен.

Ипак Уједињено Краљевство је на засједању Савјета безбједности Уједињених нација у јулу 2015. године дало приједлог резолуције којом би се злочин у Сребреници означио као геноцид, али тај приједлог није прошао захваљујући вету који је на њега ставила Русија. Још један покушај насилног прекрајања историје и наметања своје воље је и одлука Високог представника за Босну и Херцеговину Валентина Инцка из јула 2021. године којом се кажњава негирање геноцида.

На иницијативу Њемачке у Уједињеним нацијама би наредних дана требало да се расправља о Резолуцији о геноциду у Сребреници. Овом резолуцијом се између осталог осуђује негирање геноцида, а предвиђено је да се сваке године 11. јул обиљежава као Међународни дан сјећања на геноцид почињен у Сребреници 1995. године. Такође, позива се на наставак кривичног прогона починилаца геноцида у Сребреници. Њемачка је иницијативом за резолуцију о Сребреници показала велико лицемјерје будући да се не залаже за усвајање резолуција које би се тицале геноцида нацистичке Њемачке над Јеврејима, Ромима или Русима, а још мање за резолуцију о геноциду над Србима у усташком логору Јасеновац. Тиме је Њемачка још једном указала на непријатељски однос који гаји према Србима, али и на то да не преза ни од чега ради остварења својих политичких циљева, па ни од тога да Србима наметне етикету геноцида иако је управо Њемачка држава која је директно одговорна за избијање два свјетска рата и смрт десетина милиона људи.

Аутор: Стефан К. (историчар)