Најрадоснији празник, кад прослављамо рођење Христово, кроз нашу историју није увијек био радостан. Штавише, тог дана су у неколико наврата Срби били жртве великог страдања, почев од Другог свјетског рата, па и у ратовима деведесетих година.

Божић је према традицији најрадоснији празник јер се тад слави рођење Христово. Међутим, кроз српску историју овај празник није увијек био радостан, јер је баш на тај дан долазило до масовних случајева страдања Срба.

Најпознатији је свакако покољ Срба који се десио на Божић 7. јануара 1993. у српском селу Кравица надомак Братунца, кад су муслиманске снаге тадашње војске БиХ, предвођене Насером Орићем, напале село које је бранила сеоска стража.

Током напада Орићевих снага у борби, штитећи одступницу за око 1. 000 избјеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи, док је неколико села спаљено до темеља. Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву послије божићне службе, наводи Телеграф.

Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и дјеца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, имао је само четири године, а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана.

Спаљено је 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом, а гробља су уништена и гробови прекопани. Прије паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада цивила који су заједно са војницима војске БиХ учествовали у нападу.

У марту 1993. војска Републике Српске је започела контраофанзиву и након 70 дана поново заузела Кравицу. Тек тада су мјештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве.

Друго велико српско страдање на Божић је Новосадска рација или Рација у јужној Бачкој 1942. године. То је назив за масовне ликвидације Срба, Јевреја и Рома које су у јануару 1942. извеле мађарске власти на подручју тада окупиране Бачке.

Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске власти службено описале као полицијску рацију, је послужило настојање да се ликвидира тамошњи партизански покрет, али у стварности су мађарске власти настојале да се уклоне „нежељени елементи“ са територија припојених Мађарској по завршетку априлског рата. За мјесец дана је укупно убијено између 3000 и 4000 људи, те је Новосадска рација представљала највећи покољ на подручју Војводине у Другом свјетском рату.

Иако се још за самог рата мађарска влада настојала оградити од злочина, те организирала суђење за њихове починитеље, одмазда за Новосадску рацију се понекад наводи као један од повода за тзв. Покољ у Бачкој, односно масовне ликвидације припадника мађарске етничке заједнице које су партизани извели 1944/45.

У вријеме Другог свјетског рата десио се покољ у Придворици на Божић 7. јануара 1942. године у општини Гацко, у Источној Херцеговини.

Тада су усташе заједно са муслиманима из суседних села побили комплетно српско становништво од око 180 мјештана међу којима је било жена, дјеце и стараца. Убиства су чињена ватреним и хладним оружјем, а највећи дио становника је убијен тако што је затворен у штале и запаљен.

Посмртни остаци су 17. априла 1942. године сахрањени у двије гробнице поред храма, а у крипту храма пренесени су тек 29. новембра 2006. године. Након покоља српског становништва у село Придворици није остао ни један становник српске националности.

Народни песник из Гацка Обрад Говедарица је описао дешавања у својој епској песми „Покољ у Придворици“.