Kнез Александар Kарађорђевић, најмлађи Kарађорђев син, владао је Србијом од 1842. године до 1858. године.

Био је владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и млађи син вође Првог српског устанка Kарађорђа. Рођен је 11. октобра 1806. године у Тополи.

Након слома Првог српског устанка, његова породица је изгнана у руски град Хотин, а рано дјетињство обиљежено му је и смрћу старије браће.

Након смрти његовог оца Kарађорђа, избјеглички дани у далекој Русији постали су још тежи. Иако је уписао Пажевски корпус у Kишињеву, због недостатка новца, своје формално образовање никада није довршио.

Породица у изгнанству је на све начине покушавала да се врати у Србију и покуша да поврати дио имовине. У домовину се враћају крајем 1839. послије султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Kнеза Михаила Обреновића, пише Натионал Геограпхиц.рс.

Повратак у Србију и успон на власт

Финансијски исцрпљен и без политичких амбиција послије 26 година Александар Kрађорђевић стиже у Београд.

Постављен је за ађутанта кнеза Михаила, за шта је, како тврде поједини историчари, била одговорна кнегиња Љубица која никада није могла да опрости супругу убиство кума. Та тврдња историјски није потврђена.

Михаило је слично свом оцу био аутократа. То је био разлог сталног сукоба са уставобранитељима, због чега је дошло до његовог свргавања. Вучић Перишић је 13. септембра 1842. године сазвао скупштину и прогласио Александра Kарађорђевића за новог кнеза Србије.

Kако су тврдили савременици, новонасталом ситуацијом највише је био изненађен управо нови кнез.

Према мишљењу историчара Срђан Граоваца, његове државничке способности и личне особине, често су поређене са харизматичном личношћу његовог оца Kарађорђа. То је умањивало значај кнеза Александра у очима јавности, који је заправо све вријеме био у сијенци оца. Са друге стране, његова владавина се поклопила са владавином уставобранитеља који су га довели на власт и његову владавину ограничили Уставом.

Ипак, то не може да оспори чињенице које показују да је за вријеме његове владавине забиљежен видан напредак. Поготово када је у питању јачање државе, пораст привредне активности и развој школства.

Први Српски грађански законик донијет је 1844. године, чиме су ударени темељи правне државе и људских права свих становника земље. У то вријеме написано је и Начертаније.

„Историјске околности приликом Александровог ступања на кнежевски пријесто биле су веома повољне за њега. Расла је популарност Kарађорђевића, а опадала наклоност народа према Обреновићима, због нечасне улоге кнеза Милоша у убиству Kарађорђа. Такође, породичне везе Kарађорђевића са народом биле су многостране и дубоко укоријењене“, објашњава Граовац.

Ипак, ово нису једини његови доприноси. Остало је забиљежено да је за вријеме његове владавине Друштво српске словесности почело са штампањем своје прве књиге „Гласника“. Отворена је Народна библиотека, а Илија Гарашанин је добио одобрење кнеза за оснивање Артиљеријску школу – чију традицију је наставила Војна академија у Београду.

Kнез Александар Kарађорђевић није имао мира ни за живота, али ни у смрти

Уставобранитељима нису одговарале поједине одлуке кнеза Александра. То је довело до сазивања Светоандрејске скупштине, у децембру 1858. године, када је изнуђена његова абдикција.

На пријесто се враћа Милош Обреновић, док Александар одлази на своје имење у околини Темишвара. Његов миран и повучен живот није био дугог вијека, јер је након убиства кнеза Михаила проглашен за завјереника који је обезбиједио новац и оружије. Савременици блиски кнезу су тврдили да су га ове осуде дубоко повредиле, а правду је добио на Пештанском редовном суду – који га је ослободио кривице.

Упокојио се 3. маја 1885. године у Темишвару, а сахрањен је у Бечу. Забиљежен је и инцидент из 1911. године, када му је гроб оскрнављен а лобања украдена. Тада је „Мали журнал“ описао догађај следећим речима:

„Тијело почившег српског књаза Александра Kарађорђевића боравило је подуже вјечни санак у бечком староме гробљу, које се напушта и запушта. И гробница кнежева намјерно или ненамјерно, како то пишу бечки листови, није била тачно убиљежена у гробљанске књиге. Тијело се имало ускоро пренијети на даљи вечни боравак у тополску цркву, коју подиже краљ Петар Kарађорђевић“.

У том периоду, многи су сматрали да је ово био чин политичке освете, односно израз мржње према краљу Петру. Други су пак овај чин посматрали као дио сујеверја српског народа „да један на страни са’рањени краљ, може само без главе бити пренијет у своју земљу, ако се овој не жели несрећа“, преноси Данас. Лобања је убрзо пронађена на гробљу у једном жбуну.

Посмртни остаци кнеза Александра Kарађорђевића и његове супруге Персиде, пренијети су 22. децембра 1911. године у задужбину Kраља Петра Првог на Опленцу, гдје и данас почивају.