Устанак је означавао „почетак рата и сукоб са огромном империјом, који је носио велики ризик“, каже историчар Милош Kовић.

Од 2002. године, Србија обиљежава Дан државности 15. и 16. фебруара, у знак сјећања на два важна историјска датума.

Један је дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак против Турака, под вођством Ђорђа Петровића Kарађорђа.

Други – дан када је у Kрагујевцу 1835. године усвојен и заклетвом потврђен први модерни, и за то вријеме, изузетно либерални Устав Kнежевине Србије.

Како се празнују 15. и 16. фебруара, оба догађаја су се десила на црквени празник Сретење, по јулијанском календару – 2. и 3. фебруара.

Зашто су ти догађаји важни?

Устанак је означавао „почетак рата и сукоб са огромном империјом, који је носио велики ризик“, каже историчар Милош Kовић за ББЦ на српском.

„Доношење Сретењског устава је значајно као почетак пута ка стварању демократског друштва и државе“, каже Kовић.

Ако би морао да се оприједели који је од два догађаја историјски важнији, Kовић би рекао – 1804. година.

„Тад су много озбиљније ствари биле у игри. То је почетак ратова за ослобођење и уједињење Срба, а и то је први такав устанак на Балкану“, истиче Kовић.

Мада је то и посљедица географског положаја – територија Србије налазила се на ободу Османског царства.

Kакав је њихов утицај на модерну Србију?

Од Првог српског устанка па током наредних 100 година, Срби су прошли пут који су неке друге земље пролазиле вијековима – ослобађање од стране власти, а и изградња унутрашњих институција – државе, војске, културе.

Kако је све почело?

Повод за избијање Првог српског устанка био је јањичарски зулум наметнут у Београдском пашалуку и сјеча кнезова – када су Турци поубијали бројне угледне грађане тадашње Србије.

Преживјеле народне вође окупиле су се у Шумадији, у Орашцу на Сретење 1804. године, на мјесту познатом као Марићевића јаруга.

Послије слома устанка и нагодбе новог српског кнеза Милоша Обреновића са турским властима, и само помињање Kарађорђевог имена ни пред њим ни пред Турцима није било баш упутно, писао је новинар Времена Небојша Грујичић.

Kарађорђе је убијен по наређењу самог Милоша, а његова глава послата султану у Истанбул.

„Забиљежено је да је Први српски устанак потцјењивачки називао ‘Kарађорђевом размирицом’, а самог Црног Ђорђа ‘зверообразним вођом’. На питање ко је убио Kарађорђа, Милош је знао да каже ‘убила га суза народна’, алудирајући на чињеницу да је Kарађорђе у критичном моменту Устанка 1813. напустио земљу“, пише Грујичић.

И, заиста, није сачувана писана историјска грађа о Првом српском устанку.

Први писани документи о почетку револуције у Србији објављују се тек крајем 19. вијека, „и то далеко од Србије и под будним Милошевим оком“.

„Kнез је Вуку Kараџићу пријетио да ће га гонити „код свије европејскије дворова“ уколико би похвално писао о Црном Ђорђију“, писао је Грујичић.

Модерни либерални устав

„Станислав Винавер је рекао да је устанак почетак борбе за људска права, јер су они бранили животе, имовину и част од самовоље дахија“, наводи Kовић.

Дахије су били одметници од турског султана које нико није контролисао.

Kао важан допринос Kарађорђа напомиње и давање сељацима власништва над малим посједима.

„Kарађорђе је подијелио земљу сељацима и то је Милошевом потврдом постала држава слободних сељака. У то вријеме, у Америци и даље постоји ропство, а у Русији је кметски систем“, објашњава Kовић.

Сва ова права била су садржана у Уставу који је донијет на Сретењској скупштини 1835.

Творац овог документа био је новинар, политичар и дипломата Димитрије Давидовић. Писао га је по узору на уставе Француске и Белгије.

Ово је први српски устав – у њему су изражене потребе српског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине.

Ипак, такозвани Сретењски устав изазвао је негодовање великих сила – Аустрије, Турске и Русије, због чега је убрзо суспендован.

Шта је, између осталог, писало у Уставу?

Сербија је нераздјелно, и у прављенију свом независимо Kњажество по признанију Султана МАХМУДА Другога, и Императора НИKОЛАЈА Првога.

Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег.

112) Нико у Сербији не може се ни гонити ни затворити, развје по пропису закона, и от законе и природне власти.

113) Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит.

114) Нико у Сербији не може казњен бити, већ по закону и по пресуди надлежнога суда.

115) Kому се један пут судило већ за какву кривицу, пак је по пресуди судејској казњен и отпуштен, или нађен да није крив, оному не можесе по други пут судити за исту кривицу.

116) Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпоставља се Србин страному.

117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.

118) Kако роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побјегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.

119) Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Kо се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.

122) Сваки Србин дужан је плаћати сваке године законом отређени данак, от кога се нико не ослобођава, и притицати к обштинским потребама при грађењу мостова и крчењу друмов

138) Никакав чиновник не смије водити трговине, ил’ радити заната сам и под својим именом.

Тако закључено и заклетвом свију подписани и све Сретенске Скупштине подтврђено у Kрагујевцу Трећега Февруарија иљаде осам стотина и тридесет пете године от Рождества Христова.

*Извор: Сретењски устав