Јерменија и Србија имају традиционалне пријатељске везе које је у 13. вијеку успоставио Свети Сава, на чији позив су јерменски градитељи долазили у Србију и подизали српске средњовјековне манастире.

Тај, први судбински сусрет Срба и Јермена, догодио се 1218. када је Свети Сава обилазећи источне хришћанске земље, посјетио и киликијску Јерменију, у којој се 700 година касније догодио велики геноцид.

Задивљен јерменским црквеним градитељством и умећем њихових неимара, он позива јерменске градитеље у Србију, подсјећа Информер. Мајстори су дошли у Србију и саградили манастир Витовницу, поред ријеке Витовнице у близини Петровца на Млави, у источној Србији. О томе свједоче и натписи у камену на српском и јерменском језику. Јерменски стил у градитељству оставио је велики утицај на Моравску школу српског сакралног градитељства, тако да су истраживања показала да су и Студеница и Жича уградиле у себе наслијеђе овог далеког, а нама духовно јако блиског народа.

Легенда каже да се други судбински сусрет Срба и Јермена догодио на Косовом пољу 1389. године. Као вазали Османлија, јерменски војни одреди дошли су на Космет. Видјевши у даљини српске цркве по љепоти сличне јерменским, схватили су да су обманути и да ће се борити против хришћана (као вазалима било им је обећано да неће имати обавезу да ратују са хришћанима).

Тада јерменски одреди прелазе на српску страну и боре са под српском заставом. Преживјели војници остају у Србији и насељавају се на планини Озрен у близини Сокобање. Иначе Јермени кажу да тај дио Србије највише подсјећа на њихову отаџбину. Ови ратници са Косова на планини Озрен граде јерменски манастир Светог Архангела Гаврила– и данас познат као Јерменчић.

У каснијим вијековима јерменски монаси бјежећи на запад ту су се заустављали, неки и остајали. И данас је међу тамошњим Србима опстала прича да на пољима око манастира расте кавкаски шафран, чије су сјеме јерменски монаси донијели из отаџбине.

Манастирске реликвије нису сачуване, изузев бронзаног печата у облику ромбоида, који на једној страни има лик Светог Архангела, а на другој мотив са источњачком шаром, што свједочи о улози Јермена у његовом подизању и касније богослужењу.

Средином 19. вијека Јерменчић је „манастириште“ у мјесту Јерменчићу. То је стара „црквина“ на коју је 1864. године скренула пажњу једна жена. Почео се ту од тада побожни народ окупљати и од прилога ће услиједити обнова. Прве остатке манастира открио је Наста Костић из Соко Бање у Српско-турском рату, и тада је подигнута једнобродна црква од камена, послије чега је више пута мијењана.

Сваке године, на празник Светог Архангела Гаврила, 26. јула, организује се сабор, када се код манастира окупља велики број људи.

Трећи судбински сусрет догодио се у Бечу. Јерменски монашки ред – мехитариста, прешавши из Трста у Беч, добио је дозволу од царице Марије Терезије да оснују штампарију. И она се оснива 1818., а прво што се у њој штампа била су дјела Вука Стефановића Караџића за кога је штампарија излила српска ћирилична слова по његовој замисли.

Захваљујући јерменским монасима тада су штампани Вуков рјечник, Збирка српских народних пјесама ( Песмарица) и Вуков превод Новог завјета. У истој штампарији 1847.г., штампан је и први примерак „Горског вјенца“, под Његошевим надзором.

И надаље, кад год смо долазили у сусрет са Јерменима, ако нисмо имали добра, лошег нисмо сретали.