Шта су задушнице, помен и молитва за упокојене суботом. Када падају задушнице и шта се ради за задушнице на гробљу и у цркви. Једино се живи могу молити за мртве!

Упокојенима на небу који се нису причестили пред смрт или који су са гресима отишли на онај свијет једино остају молитве њихових живих насљедника да им олакшају боравак у предјелима ада у коме бораве. Упокојене душе немају никога другог ко би се могао молити за њих до нас живих. Молитве живих могу умилостивити Господа да олакша боравак гријешним душама до времена Страшног суда а понекад и да им опрости гријехе јер су се њихова дјеца за њих усрдно и ватрено молила.

Ако се ми не молимо за наше претке који су нам живот подарили, макар из захвалности што смо живи захваљујући њима, како можемо очекивати да ће се наша дјеца молити за нас. Зато су задушнице важне и зато је битно сјетити се упокојених и помен им направити, наводи портал Православље.нет.

Упаљене свијеће у цркви за задушнице

Задушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дијељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве.

Црква се сваке суботе, а нарочито ИИ, ИИИ и ИВ суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сјећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увијек падају у суботу.

Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвијећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а послије службе се одлази на гробља, где се пале свијеће, а свештеници обилазе и каде гробове.

Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на дијелење милостиње, обавезно се сваком просјаку кога сретнемо, удијели милостиња и да дио хране коју смо понијели са собом.

Фебруарске задушнице

Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увијек у суботу пред Месне покладе у месопусној недјељи, пред почетак Васкршњег поста.

Скоро увијек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вијека. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи цијеле васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: „умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, дјецу, сисанчад.“

Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: „што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умријеше у мору, на земљи, у ријекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим мјестима; који умријеше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снијег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вјешања“.