Операцијом кодног имена „Барбароса“, названој по истакнутом њемачком владару из средњег вијека, почео је напад Хитлеровог Трећег рајха на Совјетски Савез. Преломни тренутак тог сукоба је била битка за Стаљинград.

Инвазија нацистичке Њемачке на СССР је почела 22. јуна 1941. године. Била је то највећа војна операција такве врсте у историји. Око 3,6 милиона војника које је упутила Њемачка и њени савезници се сукобило са око 3 милиона совјетских војника. Надмоћнија њемачка војска је брзо напредовала и успјела је да зароби велики број војника совјетске Црвене армије. Међутим, Совјетски Савез се није предао и борбу је наставио одлучно. Са друге стране Нијемци су имали нејасне циљеве, допремање потребних ствари на фронт им је било све теже због великих совјетских пространстава, а оштра руска зима је додатно успорила напредовање. Црвена аримја је у децембру 1941. године чак извршила и успјешан противнапад код Москве који је одбацио њемачке трупе од совјетске престонице и нанио им велике губитке.

Нијемци у прољеће 1942. године нису имали снаге да обнове офанзиву на цијелом ратишту, па су се зато усмјерили на јужни дио Совјетског Савеза. Разлог за ову одлуку је почивао у томе што се Њемачка након уласка САД у рат децембра 1941. године жељела припремити за дугачак рат који би се могао водити на два фронта. За такав рат су Њемачкој требала кавкаска нафтна поља која су Совјетском Савезу давала 90% нафте. Зато је Хитлер у својој директиви број 41 наредио да се све расположиве снаге упуте у јужни сектор према ријеци Дон и освоје подручја богата нафтом.

План напада су Нијемци назвали операција „Плаво“ и за ту сврху је одвојено 1 милион њемачких и 300 хиљада савезничких војника, али и 1 500 авиона. Ова војска је подијељена у двије групе. Група армија А је упућена према Кавказу, а група Армија Б је требала обезбиједити подручја око ријека Дона и Волге. Операција је почела 28. јуна 1942. године и у почетку се одвијала повољно по Нијемце. До 9. августа је група армија А дошла до нафтних поља код Мајкопа, па су Нијемци ресурсе усмјерили на групу армија Б. Срж ове групе је чинила 6. армија предвођена генералом Фридрихом фон Паулусом која је напредовала према Дону и даље према Стаљинграду који је био главна прелазна тачка на Волги. Хитлер је желио освајање Стаљинграда, али не само из војних разлога који су подразумијевали отежавање евентуалног совјетског противнапада, већ и због психолошких разлога који би освајање града са Стаљиновим именом имали на борбени морал совјетских војника.

Стаљин је знао колика је важност овог града и због тога је 12. јула 1942. године формирао Стаљинградски фронт у који су биле укључене 62, 63. и 64. армија совјетске војске. Седмицу дана касније град је стављен у ратну приправност, али није вршена евакуација становника јер је Стаљин сматрао да ће морал војника бити већи ако град и даље буде насељен. Наредба број 227 коју је Стаљин издао 23. јула 1942. године је поручила Црвеној армији да не смије одступити више ни један једини корак.

Њемачка војска је наилазила на све јачи совјетски отпор, али је 23. августа ипак успјела да пријеђе ријеку Дон и да изврши масовно бомбардовање Стаљинграда приликом којег је погинуло око 30 хиљада људи. Убрзо су прве њемачке јединице дошле до сјеверног предграђа Стаљинграда, али због јаког совјетског отпора већина Паулусове 6. армије је почетком септембра била тек на рубовима града. Чак су и тенковске јединице које су граду прилазиле са југа тешко напредовале.

Град је нападало око 170 хиљада војника, 500 тенкова и 3 000 топова, а бранило га је око 90 хиљада војника, 120 тенкова и 2 000 топова. Језгро напада је чинила 6. армија под Фридрихом фон Паулусом, а одбрану је предводила 62. армија којом је управљао Василиј Чујков. Совјети се у претходним сукобима нису прославили у ратовању на степским пространствима, али Нијемци зато нису били вични крвавим урбаним борбама. Њемачки успјех је почивао на одличној сарадњи пјешадије и оклопних јединица са авијацијом, али то у урбаним приликама Стаљинграда нису могли да примјене. Са друге стране Совјети су били вјешти у блиској борби и вољни да трпе губитке, па су у овом случају били у великој предности.

Први прави покушај Нијемаца да освоје Стаљинград је почео 14. септембра 1942. године. Напад је вршен из два правца и уз помоћ тенковских јединица, а циљ је био заузимање узвишења Мамајев Курган на којем је Чујков имао штаб, али и освајање средишњег пристаништа на Волги чиме би се 62. армија подијелила на два дијела.

У борбама је штаб Василија Чујкова био уништен, а Нијемци су прешли преко Мамајевог Кургана и дошли до жељезничке станице и пристаништа на Волги. Василиј Чујков је морао да употријеби своје посљедње резерве и да од команде тражи помоћ. Када су помоћне јединице стигле морале су да се уз велике губитке пробијају од пристаништа до жељезничке станице и даље до падина Мамајевог Кургана. Жељезничка станица је тих дана више пута мијењала свог власника све док се Нијемци нису ту учврстили 19. септембра.

Њемачке тенковске јединице на југу града су наишле на јак отпор и неколико дана су морале да воде борбе за силос жита. До 26. септембра тенковске јединице су ипак стигле до Волге и подијелиле совјетску војску на два дијела. Уз велике губитке Паулусова армија је држала Мамајев Курган, а Хитлеру је јављено да се застава Рајха налази на Партијској згради Стаљинграда.

Борбе нису биле завршене и поред тога што су се водиле око Мамајевог Кургана бјесниле су и у фабричким постројењима. Циљ Нијемаца је био да заузму индустријске комплексе Црвени октобар, Барикада и Фабрику трактора, а тако и пристаништа на Волги која су била иза њих. Преко тих пристаништа је совјетска војска опскрбљивана храном, опремом и људством. Њемачке трупе упркос највећим напорима нису успјеле да прекину снабдијевање Црвене армије које је ишло преко ријеке. Ипак, њемачка војска је убрзо ставила под своју контролу Фабрику трактора, Барикаду и већину Црвеног октобра, па су до краја октобра 1942. године у својим рукама држали 90% Стаљинграда. Њемачка 6. армија је била исцрпљена, а Црвена армија је успјела да издржи најжешће нападе и да се одржи на обалама Волге. Паулус је 11. новембра наредио посљедњи велики напад у индустријском дијелу града. Иако су се Нијемци тада пробили до обале Волге, ипак нису постигли одлучујући успјех и завршили освајање града.

Њемачка команда је потом своје трупе пребацила на средиште Стаљинградског фронта, а заштиту својих бокова је препустила италијанским и румунским војницима. У међувремену је Стаљин генералу Георгију Жукову наредио да организује противнапад који би довео до опкољавања њемачке 6. армије у Стаљинграду. Жуков је успјешно прикрио од Нијемаца прикупљање 1 милиона војника и 900 тенкова у близини Волге. Потом је 19. новембра 1942. године наредио почетак операције „Уран“. У нападу који је услиједио совјетска војска је разбила румунске трупе у околини града и 23. новембра је успјешно затворила обруч око 250 хиљада Нијемаца и њихових савезника на подручју Стаљинграда.

Генерал Паулус од Хитлера није добио допуштење да изврши пробој. Шеф њемачког ратног ваздухопловства је био Херман Геринг и он је обећао да ће ваздушним путем снабдијевати 6. армију. У међувремену Хитлер је наредио фелдмаршалу фон Манштајну да ослободи Паулусове трупе. Манштајнова операција „Зимска олуја“ је почела 12. децембра, али је заустављена на око 60 километара од Стаљинграда. Са друге стране Жуков је почео своју операцију „Мали Сатурн“ којом је ставио додатни притисак на њемачку војску.

Њемачко ваздухопловство је допремило само трећину војног материјала који је био потребан 6. армији. Од 10. јануара 1943. године Паулусова армија је из дана у дан била у све тежој ситуацији јер је покренута операција „Прстен“ совјетског генерала Рокосовског. Нијемци су непрестано губили територију коју су у граду држали под својом контролом, па је Паулус тражио од Хитлера допуштење за предају. Хитлер је то одбио и борба је настављена. Крајем јануара Нијемци су били подијељени у двије групе. Један дио је био смјештен око робне куће Унимаг, а други у индустријском дијелу града.

Хитлер је 31. јануара унаприједио Паулуса у чин фелдмаршала. Пошто се знало да ниједан њемачки фелдмаршал није био заробљен очекивало се да Паулус настави борбу до смрти. Међутим, Паулус се истог дана предао, а борбе са другом групом њемачке војске су окончане два дана касније, па је тако Стаљинградска битка коначно завршена 2. фебруара 1943. године. Код Стаљинграда Нијемци су имали око 980 хиљада погинулих и рањених војника, а 110 хиљада је завршило у совјетском заробљеништву од чега се само 5 000 на крају вратило у Њемачку. Совјетски Савез је у овој бици изгубио око 750 хиљада војника и 40 хиљада цивила.

Битка код Стаљинграда је означила прекретницу у рату против Њемачке. Совјетска војска је коначно надвладала њемачке трупе у великој бици и показала стратешко умијеће. У борби исцрпљивања Црвена армија је изашла као побједник, а видјело се да може успјешно да изнесе и велике операције. Након Стаљинградске битке Нијемци су до краја рата били у сталном повлачењу, а Совјети су остварили још много великих побједа.

Аутор: Стефан К. (историчар)