Учествовао је грађанском рату у Русији, а потом и у бројним биткама у Другом свјетском рату. Борба га је одвела у Југославију и битку за Београд, ипак двадесет године послије у њему ће трагично настрадати.

ПУТ ГА ЈЕ ИЗ РОДНОГ КИЈЕВА, одвео на Кавказ гдје се борио као добровољац у грађанском рату. Након завршетка револуције, Владимир Жданов је уписао Пешадијску школу у којој је стекао велико искуство. Убрзо његова војна каријера креће узлазном путањом.

Након завршених курсева и ванредног дипломирања на Војној академији у Фрунзу, непосредно пред напад сила Осовине на СССР постављен је за замјеника начелника тенковске јединице у Сизрању. Због својих заслуга и залагања на фронту у борбама на Дону, код Стаљинграда и у Ростову и Донбасу, 7. јуна 1943. године је унапређен је у чин генерал-мајора, а већ марта слиједеће године је постављен за команданта 4. гардијског механозованог корпуса на чијем челу остаје до краја рата.

Ипак, након исказане вјештине у борбама на Дњестру и приликом опкољавања Кишњевске групације – у којој је заробљено 14.000 непријатељских војника, унапређен је у чин генерал-лајтната. Након тога, његов корпус прелази у Југославију, подсјећа Национална географија Србија.

Операција Београд

Владимир Жданов се истакао у борби за Београд. Иако је операција трајала од 21. септембра до 22. октобра 1944. године, кључни дио потискивања непријатеља је започет 11. октобра и тајао је све до 20. октобра када је Београд ослобођен удруженим снагама јединице НОВЈ и Црвене армије.

Након предузетих акција Црвене армије почетком октобра, и њиховим потискивањем њемачке војске на исток Србије – Њемачки штаб је одлучио да се концентрише на одбрану Београду. Формирани алармни пук Фесте Белград ојачан је и преформиран у дивизију под истим именом, касније названа Штефан.

Формиране су двије корпусне групе: сјеверна под командом генерала Вилија Шнекенбургера, и јужна, под командом Фридриха Вилхелма Милера. Команду над њима и над “Тврђавом Београд” обједињавао је генерал Аугуст Фелбер, војноуправни командант Југоистока и командант Армијске групе Србија.

Међутим, 13. октобра савладани су њемачки одбрамбени положају у области Авале. Најзначајнији догађај одиграо се на сјевероисточном правцу, у току ноћи 13. на 14. октобар у околини Болеча. Тада је 15. гардијска механизована бригада из покрета извршила напад у бок и позадину моторизованог пука дивизије “Бранденбург”, који се пробијао према Београду. Након осмочасовне борбе њемачки отпор је сломљен.

Пресјечена је главна веза између групације “Шнекенбург” на територији Београда и групације “Штетнер” која се концентрисала у области Смедерева са намјером да продре према Београду. Ова побједа опредијелила је даљи ток дејстава. Београдска операција улази у завршну фазу 14. октобра и ослободилачке снаге заузимају ободе града. Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије.

Током 14. и 15. октобра већи дио града био је ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом сјеверозападном делу. Суочен са губицима и извјесношћу неуспјеха, генерал Штетнер одлучио је да напусти сву механизацију и 17. октобра усмери групацију тако да продре у Београд са југа. У сукобу са овим снагама група генерала Штетнера разбијена је и великим дијелом уништена, а он је погинуо 18. октобра на Авали. Преостале снаге су се у наредним данима нападане и уништаване.

Након Другог свјетског рата

Послије завршетка Другог свјетског рата наставио је да командује механизованим јединицама. Прихватао је службу у свим дијеловима СССР-а, да би током 1961. године био постављен за вишег војног савјетника при команди војног округа Народне армије Њемачке Демократске Републике. Три године послије, унапређен је у чин генерала-пуковника.

Свега пар мјесеци послије, тачније октобра 1964. године одређен је за члана совијетске војне делегације која је позвана на прославу двадесетогодишњице од ослобађања Београда. Делегацију је између осталих чинио и маршал Совијетског Савеза Сергеј Бирјузов, али приликом доласка он и осталих 17 чланова нису ни слутили да ће авион Иљушин Ил-18 ударити у врх Авале и срушити се.

Сви путници у авиону су погинули, а неколико дана касније су и сахрањени у заједничкој гробници на гробљу у Москви. На мјесту погибије је 1965. године подигнут споменик ратним ветеранима. У Београду је данашња Ресавска улица све до 1997. године носила име Генерал Жданова, али је од 2017. године друга улица понијела његово име.