Нововијековна историја Србије памти многе трагичне судбине наших владара – вожду Карађорђу је одсјечена глава, кнез Михаило је упуцан, краљ Александар и краљица Драга убијени у својој спаваћој соби, краљ Александар Карађорђевић је изрешетан у Марсељу…

Ипак, по много чему овај владар је заправо имао најтужнији крај – осим што је владао само 26 дана и умро у најгорим мукама, снашла га је још једна туга – заборав!

Династија Обреновић дала је српском народу пет владара – кнежеве Милоша, Милана и Михаила, и краљеве Милана и Александра.

Ипак, што због чињенице да је владао само 26 дана и као српски кнез није потписао ниједан документ, што због тога што га је “засенио” рођак истог имена, кнез Милан Обреновић у Србији је данас углавном непознат.

Једно је сигурно – ријеч је о српском владару неизмерно трагичне судбине.

Болест коју нико није могао да излијечи

Кнез Милан Обреновић ИИ био је син кнеза Милоша и старији брат кнеза Михаила. Био је шесто дијете кнеза Милоша и кнегиње Љубице и први син који је преживио дјетињство. Након што је Милош од Турака успио да добије насљедно право, Милан је као његов најстарији син постао престолонасљедник.

Милан је још од рођења био јако болешљив. Рано детињство је провео у Крагујевцу, а породица се послије преселила у Пожеревац. У Милановом животу, двије најважније особе које је неизмерно волио и са којима је проводио највише времена, биле су његова мајка, кнегиња Љубица, и четири године млађи брат Михаило.

Године 1826. Милан и Михаило тј. Миљац и Мањо, како су их од милоште звали, били су нераздвојан тандем и кренули су у тек устројену Дворску школу гдје је било предвиђено да стекну најбоље могуће основно образовање.

Међутим, Миланова болест постајала је све видљивија – блијед, ћутљив и слабе грађе, све чешће је имао нападе кашља, па га је брижна мајка повукла из школе и о његовом образовању почела да се сама брине што је боље могла.

Из Београда, Земуна и Темишвара, на двор Обреновића у Пожеревцу дошли су најбољи љекари, али је дијагноза свих била иста – туберкулоза.

За младог престолонасаедника се мало тога могло учинити. Без обзира на то што је отац у њега полагао велике наде, Милан је ускоро већину времена проводио у кревету, поред мајке која га је стално лијечила.

Након проглашења тзв. Турског устава и умањења владарских овлашћења, кнез Милош је ријешио да се одрекне престола у корист сина Милана. Било је то 13. јуна 1839. године када је Миланова болест била већ поодмакла.

Кнез Милош је након тога напустио земљу и са собом повео Милановог вољеног брата Михаила. Нераздвојан двојац из детињства након тога се више никада није видио.

Вијест о томе да је сада он кнез Србије, Милан је примио у постељи. Причало се да није ни био свестан да је постао владар, а да је за оца мислио да је на некаквом путовању. Како није могао да влада самостално одређено је намјесништво у коме су се налазили Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић Перишић.

Милан као владар Србије није имао прилику да потпише ниједан акт и у историју Срба ушао је са незавидном титулом, као владар са најкраћом владавином. Умро је 8. јула 1839. године у 25. дану свог кнежевања, у наручју мајке, која га је љеговала до посљедњег тренутка. Било му је само 20. година.

Иронично, берат којим су турске власти потврдиле Милана Обреновића за кнеза Србије, у земљу је стигао тек неколико дана касније. На пријестолу га је наслиједио његов вољени брат Михаило. Кнез Милан Обреновић ИИ прво је био сахрањен је у порти старе цркве Светог Марка у Београду. Његови остаци пренијети су и у нову цркву гдје се и данас налазе. Данас, Доњи Милановац носи име по њему.