Људи често прибјегавају сензационализму и измишљању, али пред очигледним чињеницама тешко је не повјеровати овај феномен који се сваке године понавља…

Већ деценијама уназад, у рано ђурђевданско јутро, док Сунце ни не помишља да се појави иза високих литица Хомољских планина и огрије манастир утонуо у мир рјечне долине, на платоу испред манастира, уз саму Млаву која безглаво јури кроз теснаце, ври као у кошници. Оне који су увјерени у чудотворну моћ ђурђевданске воде не може да спријечи чак ни лош пут од Петровца на Млави до Жагубице (на чијој се готово математичкој средини манастир налази), ни мноштво опасних кривина које вијугају уз Хомољске литице. Јер, они знају, из прича старијих али и из сопственог искуства, да их чудотворни извор неће изневјерити.

Све докле допире сјећање становника овог краја, ритуал појављивања ђурђевданског извора је исти.

У залијеђу манстирске цркве, на мјесту гдје стрме литице додирују њене темеље, током ноћи вода се смјешта у мало удубљење у стени, природно и ненаметљиво као да је ту одувек била.

Стијене најближе удубљењу влажне су, али без пукотина кроз које вода може да се пробије. Немогуће је открити начин на који она испуњава локвицу, нешто већу од шаке. Kао да заправо навире из ситних пора наборане коже прастарог камена.

А изнад извора, високо уз литицу, пећина испосница светог Григорија Синајита, оснивача манастира, чије мошти као да бдију над чудесним мјестом.

До изградње манастира Горњак, довео је сусрет светог Григорија, једног од седам српских испосника који су са Синаја крајем XИВ вијека стигли у наше крајеве, и кнеза српског Лазара Хребељановића. Импресиониран мудрошћу монаха, кнез Лазар је одлучио да на мјесту испод пећине у којој је обитавао стари испосник подигне манастир као знак захвалности што је упознао тог светог човјека.И тако је, у години 1379-ој, прислоњен уз камените врлети планине, настао храм Ваведења Пресвете Богородице – манастир Горњак.

Подигнут у стјеновитој чељусти клисуре у прво вријеме носио је име Ждрело, а тек је касније по оштром горском вјетру добио име Горњак. Свети Григорије је био први игуман манастира, али нажалост веома кратко. Умро је 1380, а његове мошти су и данас у пећини изнад чудотворног извора.Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, 1968. године манастир је постао женски и тада је почела његова ренесанса, некако упоредо са легендом о мистериозном извору.

Благодети љековите ђурђевданске воде осјетили су многи. Тврди се да највише помаже у лијечењу очних обољења, мада за то, наравно, нема званичне потврде. Вода из удубљења узима се пажљиво, кашичицом или пипетом, а многи се, пазећи на сваку кап, умивају на лицу мјеста.

Kао што је непознато поријекло овог извора, исто је тако мистерија и вријеме када се први пут појавио.

Некадашња Игуманија Маленија, једна од оних особа које оставе свој печат на свакоме кога сретну, причала је да је у вријеме када се сестринство, 1968. године, из манстира Лешо код Тетова иселило у Горњак, извор већ постојао и да им је већ при доласку указано на његова љековита својства. Од тада, причала је мати Маленија, извор се редовно појављује на Ђурђевдан, чак и у годинама највећих суша.

Заправо, не би требало да буде претерано тешко открити одакле потиче љековита вода и каква су њена својства. Али, како објаснити чињеницу њеног периодичног појављивања. И то управо на Ђурђевдан. Можда је то управо један од доказа да су шеме природних циклуса исцртане нама необјашњивим системом, или знак да се у природи, ипак, ништа не дешава пуким случајем. Такође, само мјесто гдје се извор необјашњиво појављује наводи на размишљање о утицају мистериозне енергије, далеко моћније од материјалне природе. А ако већ нема рационалног објашњења, преостаје само да се загонетна појава назове – чудо.

Ђурђевдански извор у манастиру Горњак пркоси строгим законима геологије која тврди да је његову појаву могуће објаснити једноставно – природним резервоаром у срцу планине и ротацијом земљине кугле која га једном годишње доводи у положај да кроз невидљиве пукотине у стени излије свој садржај у природно удубљење.

Међутим ова теорија, коју је истраживачима ове појаве изнио један од угледних српских геолога, била би пуноважна само у случају да су годишњи циклуси савршено исте дужине. У супротном, баш према геолошким законима, извор би барем сваке четврте, преступне године морао да се појављује дан касније (или, по неким тумачењима, дан раније).

Зашто за Ђурђевдански извор не важе утврђени закони званичне науке остаје, за сада, неразјашњено.

Из књиге “Највеће тајне и мистерије Србије”