Израда икона или Иконопис је посебна сликарска техника коју његује хришћанска црква, нарочито Православна.

Коријени иконописа  су у раном хришћанству али се временом развијало све док није достигло свој коначан облик и врхунац у доба средњовјековне Византије. Код сликања светих личности и догађаја разликујемо иконописање (сликање икона на дасци) и фрескописање (сликање икона – фресака на зиду).

Правила иконописа

У Православној цркви нарочито је раширен и развијен култ икона, и мада иконе спадају у култ и других хришћана, православље је најфиније и најдетаљније развило иконопис. У другим хришћанским религијама, које поштују икону, ова правила не морају бити поштована.

Римокатоличка црква није детаљно прецизирала и догматски одредила начин сликања икона. У Православној цркви постоје одређени канони (правила) иконописања којих се придржава сваки иконописац. Правила нису званично прописана већ се преносе генерацијама са мајстора на ученика.

Основно неписано правило је да се икона ради по обрасцу (предложку) неке старије иконе, која је опште прихвећени образац. Сликање икона наравно не мора увијек бити по предлошку, већ по опису из нпр.”Охридског пролога”или и самог Светог писма,али то наравно зависи од вјештине, знања и образовања самог уметника.

Симболика на икони

Икона је пуна симбола који на визуелни начин предтављају учење Цркве. Неки од ових симбола су:

Црвено-плава одежда Исуса Христа – означава богочовјечанску природу Христову. Црвена означава божанско поријекло, док је плава симбол људске природе. Код Пресвете Богородице су боје обрнуте: она је човјек (плава) која је обожена (црвена).

Злато као материјал је симбол Истине јер је и злато као и Истина увијек исто, никада се не мијења. Ријеч “истина” је настала од ријечи “исто”. Сијање злата сиболизује Божију нестворену Светлост.

На православним иконама свјетлост има битан значај. Свјетлост којом сијају лица и тијело светитеља није овоземаљска већ “божанска свјетлост”. Пошто ова свјетлост није природна не баца сијенку нити има одрђени правац из којег долази. Бијеле је боје са местимичним плавичастим одсјајем, подсјећа Опанак.

Икона не тежи да прикаже догађај сликарски реалистично већ тежи да проникне у дубљи смисао догађаја који приказује. Често се на иконама приказују два догађаја која су се десила у два различита временка тренутка или у истом тренутку али на удаљеним мјестима. Такође се на икони једна личност може појавити и више пута. Тако, на једној икони Јован Крститељ држи сопствену одсечену главу.

Школе и стилови

1. Византијски стил

Аутентичан стил у иконопису јесте оно што се назива „византијски иконопис“. Он је израз учења Православне цркве.

2. Коптски стил

Током историје коптска црква је веома развила коптску умјетност иконописања по којој је постала чувена у свијету.

3. Руски стил

Руски иконопис је класични византијски са елементима руске народне умјетности. Најпознатији руски иконописац Андреј Рубљов сликао је класичним византијским стилом.

4. Барокни стил

У неким православним црквама, укључујући СПЦ, постоји традиција „барокног иконописа“ (цркве и манастири у Војводини). Постоје и разне иконе мјешовитог стила карактеристичне за 17. и 18. вијек.

5. Нови стилови

Данас се појављују и други стилови. Класичан примјер новина у иконопису је грчки иконописац свештеник Стаматис Склирис. Постоје опречна мишљења о новинама у иконопису. Док једни одбацују ове новине као стране православљу, други их одобровољавају као природни развој једне умјетности.