04/10/2023
Почетком 1803. године, 12 кнезова састају се у Боговађи и договарају се да се обрате султану за помоћ али и да за осам мјесеци подигну устанак.
Потресним ријечима прота буковички Атанасије описује ово стање на састанку шумадијских првака у Орашцу (током једне свадбе) на Аранђеловдан 1803. године: “Већ земља стење, а небо над нама плаче гледајући толика и таква нечувена тиранства на нама. Браћо, ми смо робови, нисмо само ми него и наши синови, унуци, праунуци и тако довијека; а браћо моја, три пута је боље мријети славно него у робству живјети довјека срамно“, наводи Историјски забавник..
Ситуација се из дана у дан погоршавала. Враћањем читлучких односа и прављењем ханова по селима, укинута је Србима тешко стечена кнежинска самоуправа у Београдском пашалуку. Те давне 1803. године припрему српског устанка пореметило је и једно пресретнуто писмо.
Кнез Алекса Ненадовић писао је током љета у Земун барону Митезеру о припремама међу Србима за устанак и тражио џебану од Аустријанаца, али је писмо доспјело у руке дахија које су већ одраније начуле да Срби нешто спремају, а сада су имале и чврст доказ.
“Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали и они ће се скоро између себе потући; зато молимо приправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавдје отјерамо“, писало је, између осталог, у поменутом писму.
Срби су устанак планирали на прољеће, „кад шума озелени“. Међусобно посвађане дахије нису више имале шта чекати и збијају своје редове, плашећи се Аустрије, али и пријетње од самог султана. Између 4. и 10. фебруара 1804. године убијено је више од 70 најугледнијих Срба. Овај догађај у историји је познат као “сјеча кнезова”, а међу онима који су страдали били су Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим… Њихове одсјечене главе однијете су у Београд и набијене на коље.
Вријеме метежа и несигурности достигло је сјечом кнезова свој врхунац. Многи виђенији људи били су побијени, док су се остали сакрили по шумама и у збјеговима размишљали о отпору или бјекству из пашалука. Атмосфера
неизвјесности проносила се пашалуком. Како је Вук Караџић биљежио: ’’Ту сад другога суда ни спасенија нема, него да се бранимо и да бијемо и ми њи; кад ћемо везани женски мријети, од њихови џелата и сеиза, боље да умремо јуначки, као људи…’’.
Непоткупљиви Карађорђе
Аганлија и Карађорђе сусрели су се у снегом завејаној Дрлупи 24.(25.) фебруара 1804. године али је умјесто договора дошло до сукоба у ком су двојица погинула, Аганлија је био рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Због хладноће и снега ни оружје није радило како треба. Иако Срби првог дана сукоба нису били у повољном положају, Аганлија се сутрадан повукао у Београд који је наредних дана одсечен од остатка пашалука.
Дахије ипак покушавају још једном да преговарају. Са Турцима у Паланку на преговоре долази београдски митрополит Леонтије који је још раније упозорио Карађорђа да ништа Турцима не вјерује. Дахије су нудиле Карађорђу 500 кеса новаца, имања и звање врховног кнеза, па чак и гаранције страног владара али је Карађорђе све одбијао: “Догод ја гледам гробове нашије сербски кнезова, које су дахије исјекле и догод ви не убијете мене као и друге кнезове что сте исекли, међу нама неће бити мира“.
Шта је било послије?
Бој на Дрлупи био је “ватрено крштење” у борби устаника са дахијама за које је пашалук био изгубљен. Повратка на старо више није могло бити и за два и по мјесеца 10 од 12 нахија пашалука било је ослобођено, а Београд опсједнут.
Дахије ускоро бјеже Дунавом на Аду Кале гдје их је са својом четом похватао Миленко Стојковић и побио августа 1804. године, а њихове главе затим послао у Београд, па потом и у Истанбул.
Дахија више није било али био је то тек почетак српске револуције и дуготрајне борбе за независност Србије, пише портал Историјски забавник.
