Далеко од хрватске границе и кућног прага, у избјегличкој колони, Маја је тог августа 1995. дочекала пунољетсво. На рођендан није мислила. У глави су јој се још низале слике козијих стаза, крчења пута и пар старих ствари у рукама. Два дана послије, одрасла је преко ноћи на Петровачкој цести. Дјецу, жене, старе и изнемогле, који су помислили да су спасили живу главу када су прешли хрватску границу, бомбардовала је хрватска авијација.

„Ми смо таман измакли. То су трзаји потамљеног ума, злог човјека. То је толико јадно и страшно. Ријетки случајеви у историји“, прича Маја Колунџија.

У бомбардовању цивила на Петровачкој цести убијено је десеторо људи. Од тога четворо дјеце. Више од 20 њих је теже или лакше рањено. Као ратни хирург, доктор Керкез, свега се нагледао. Али тај пакао, убијене и рањене на Петровачкој цести, и тај 7. август, никада неће заборавити.

„Сјећам се петогодишњег мушког дјетета које је било без главе. То је било страшно и ужасно за видјети. Сви рањени и повријеђени су довезени, а ја сам их збрињавао са својом хирушком екипом. Било је јако тешких повреда“, присјећа се Милован Керкез, ратни хирург.

У сјећање му и данас навиру слике једне баке, Виде Дрче, са тешким опекотинама.

Неки дијелови тијела били су и угљенисани. Нажалост, није јој било спаса. Када је изашао из операционе сале тог седмог августа, ратни хирург послао је једну поруку. На њу је свијет нијем и данас.

„Ово свијет треба да види. Да једном отвори очи“, каже Керкез.

А свијет и данас ћути о злочину на Петровачкој цести. Чути и о погрому Срба у „Олуји“.

Можда свијет ћути, али Српска и Србија неће. Баш на Петровачкој цести, на спомен обиљежју убијеним крајишким Србима, предсједници Републике Српске и Србије Милорад Додик и Александар Вучић, положиће сутра вијенце и одати почаст.

Да се никада не заборави и да се никад и никоме не понови!