НОВОСТИ

СВЈЕТСКА, А НАША! ПРВА ЖЕНА РАТНИ РЕПОРТЕР НА СВИЈЕТУ Несуђена кнегиња, Његош јој посветио најљепшу пјесму, а знала је и тајне Михајла Обреновића

19/07/2023

Велики родољуб, несуђена Црногорска кнегиња, којој је славни пјесник и владика Петар Петровић Његош посветио најљепшу српску елегију “Ноћ скупља вијека”. Прва српска књижевница у модерном значењу, прва жена ратни репортер у свету, прва српска гитаристкиња, била је најобразованија жена свога доба у Војводини.

 

 

Како је могло доћи до тога да сконча у биједи и самоћи, преживљавајући од даћа и задушница на београдским гробљима? Шта се то десило са њом, шта се то десило са нама?

Срем. Света Фрушка Гора. Буковац и Врдник. Тачке у којима почиње пут славне Српкиње, Милице Стојадиновић.

Није случајно Милица потекла из овог драгуља српског, посутог светим манастирима и испресецаног боготражитељским путевима, из те земље светионика и прибјежишта, земље с вишевијековним “погледом на Србију”. Овај предио, са много слојева, историје, мита, витештва и молитве, одредио је умногоме живот, снове, идеале и поезију Милице Стојадиновић, подсјећа Стил/Курир.

Милица српска Песмотворка, Милица “Врдничка вила”, Милица Јованка Орлеанка, Милица патница српска. Сва ова лица у нежној личности врле Српкиње, те Милице, које се, авај, са великим закашњењем опет присјећамо. Да ли имамо право да наше велике не препознамо на вријеме, или да себе (не њих!) једноставно препустимо таквом забораву кад нам се усхте?

Некада је била веома поштована, вољена и слављена. Њена поезија трепери од родољубља и чистог, готово наивног узбуђења и заноса. Припада старијем пјесничком нараштају, оном који је пјевао четрдесетих година XИX вијека, али је њена узвишена осећајност за српски род тјесно повезује и са наступајућим романтичарима. Ипак, Милица не отвара своје женско срце, не открива своје дјевојачке снове, своје тајне чулности. И вели:

Кад се небо мути, не каже зашто,

Нит росна киша рад кога пада,

А срце моје да каже на што

Што оно само зна за се сада?

Ја зар да коме чувства изјавим?

Та прије ћу мртва да се утајим?

Из далека су познати долазили у Врдник да је посјете и да виде њене „надземаљске очи”. Била је Вукова млада ученица, његова „кћи из Фрушке”, и вредно је сакупљала народне умотворине, жарко желећи да „свијет види ко су Срби”.

Била је пријатељица Лудвига Аугуста Франкла, Јохан Сајдл јој је посветио пјесму, Иван Мажуранић и Јован Суботић јој долазе у посјете, Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић је величају својим стиховима.

Свуда се знало за Милицу, пјесникињу српску. Велики Његош је говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.”

Кнез Михаило Обреновић ју је сматрао својом пријатељицом и словила је као његова дворска песникиња.

ИЗМЕЂУ АРКАДИЈЕ И ТАМЕ

Шта се то десило, те Милица остаде сама и заборављена?

Постоје два кључна, судбоносна пријелома која су трајно обиљежила Миличину судбину, њен живот и њену смрт. Два раскршћа на трагичном путу између Аркадије и Таме. Један моменат је свакако изненадна смрт кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд, неколико година пред смрт.

Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу већ и за многе друге великане тог времена и за саму Србију. Као да млада, тек запупела слобода и култура Србије бивају, смрћу кнеза Михаила, пресјечене. Милица више никад није скинула црнину. Анастас Јовановић се повукао из јавног живота и до своје смрти се није више јавно ангажовао, иако га је краљ Милан свесрдно наговарао да остане при двору. Тих година умире и низ великих Срба. Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити.

Смрћу кнеза Михаила Милица губи великог пријатеља, али и покровитеља. Кнез Михаило ју је веома цијенио као пјесникињу и помогао је штампање њених првих збирки песама. Милица се често присјећала њихових дугих разговора, вођених док је била на двору. Никада се није опоравила од тог губитка, али остаје усправна и висока у својој патњи. Све више ју је освајало осјећање удаљавања; њиме је пригушивала истину да се у њој зачео и расте ненадокнадив губитак. Од тада је лебдјела у времену ишчекивања да се догоди што се мора догодити.

Други моменат, њен коначни одлазак из Врдника, опет је изнуђен. Била је принуђена да оде, јер све оно што је вољела и што је било њено сада су „газиле туђе ноге”. Те 1875. њен брат продао је и њен посљедњи виноград, и већи дио њихове родитељске куће. Није то могла да гледа, да поднесе. Напушта своју Аркадију, како ју је често називала. Бол због свега што ју је снашло можда најбоље илуструју њене ријечи: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва.” Или: „Ево рај остављам, без кривње и греха.”

Често предјели и душе стварају једно друго, а сада све оно што је вољела, постаје само сјенка и мисао.

ГДЈЕ СЕ ДЈЕНУ ТО СРДАШЦЕ НАШЕ

Живјела је још само за своју идеју да је потребна свом народу, својим Србима, да их бодри својом пјесмом и да им превија ране својим рукама. С том идејом, на позив митрополита Михаила, хита у Београд.

Много касније, с тугом се сјећала зидина Београда које је долазећи угледала са пароброда „Диана”, а тај поглед романескно је овјековечила њена имењакиња Милица Мићић Димовска у свом роману Последњи заноси МСС:

„Осјећала се као поново рођена, као враћена самој себи након дугог изгнанства. Пред њом је била нова домаја. Домаја древне постојбине, мислила је сузних очију”.

Више није било кнеза Михаила, њеног покровитеља, али се надала разумијевању добростојећих, родољубивих српских градских породица које би могле бити заштитнице таквог пјесника и умјетника. Није било тако!

Тај Београд који је хрлио да овацијама поздрави такозвану „српску Јованку Орлеанку” у лику Жане Меркус, а да истовремено није осјећао своју Милицу, своју херојску песникињу!

Болело ју је. Удаљавала се. Она која је посветила читав свој живот српству, пјевала о „славенским липама” као дрвећу слободе, о Карађорђу, о Книћанину и његовим добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу, о давним српским краљевима и јунацима, о Лазару, Обилићу, Душану. Та, таква, наша Милица, српска хероина, умире напуштена, заборављена. Задње мјесеце проводила је по гробљима, ходајући полако између крстача и живјећи од задушница и даћи.

БЕСЈЕДЕ И ДАЋЕ
Потресну епизоду овог Миличиног периода наводи и Димовска:

„Никад је нико не би упитао да ли је позвана на парастос и ко ју је позвао. Пропуштали су је са страхопоштовањем, избјегавајући физички додир с њом, као да је губава. Могла је да напуни торбу храном, чак је то била и обавеза њена. У руку би јој тутнули парче хљеба и поховано месо. Она је, не срамећи се, узимала флашу с ракијом и свечано обављала цијели ритуал, не враћајући више флашу на сто. Док им је бесједила, глас јој је треперио, као да ће заплакати, али умјесто ње зајецале су жене које су служиле окупљене.”

Милица умире на начин како умиру они што су много патили и изгубили све, те у чудном обрту смисла постају слободни и мирни, готово нерањиви. Ма шта урадили, ништа недостојно их не дотиче, објавио је Стил/Курир.

 

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести