Прије више од цијелог вијека, прецизније 24. августа 1913. године, на Калемегдану је коначно никао спомен Карађорђу, родоначелнику владајуће династије. Ова идеја се разглабала годинама, али су јој се на пут испријечили Балкански ратови.

Конкурс је отворен још 1908. године када је стручно жири одабрао побједника, сликара из Сплита по имену Паскоје Пашко Вучетић. По његовим идејама и нацртима постоље споменика је урађено у Београду а бронзани дијелови су ливени у Риму.

И тако је дошао тај свечани тренутак. Преживјели војници су се враћали кућама, породице попново окупљале, а град се надао обнови, не слутећи да му за свега годину дана слиједи први велики, разарајући рат. На откривању споменика су се појавили градски званичници, истакнути умјетници и бројан народ, пред којима је стала мистериозна скулптура под бијелим платном и Петар И Карађорђевић, унук народног јунака који се овог дана славио.

Међутим, како хроничари биљеже, након скидања чаршава са споменика услиједио је мук. Чуо се понеки шапат ту и тамо, што ће се тек сутрадан у штампи протумачити као озбиљно негодовање. Први споменик Карађорђу садржао је, поред вође устанка, још и фугуру виле са барјаком, војника, жену и дјете, једног устаника и слијепог гуслара.

„Склепана“ композиција није била оно што је маса очекивала. Изнад свега, лице Карађорђа је било неприродно, некима чак и смјешно (сјетимо се Новаковог урнебесног лика у издању Музеја воштаних фигура у Јагодини). Шалу на страну, овдје није била ријеч о спортисти, већ о (покојном) националном хероју. Озбиљан проблем.

Сутрашња штампа је имала шта да каже. У издању „Правде“ могло се прочитати мишљење Моше Пијаде који је сматрао да је нови споменик „бронзана наказа, срамота за Србију, који треба срушити пијуком.“ Љепоту у Вучетићевом споменику пронашао је само књижевник и новинар Драгутин Илић, који је идеју аутора објаснио као „пјесничку“.

Смијех на отварању

Легенда каже да се на трибини подигнутој у сврхе откривања споменика утом одиграо разговор између Бранислава Нушића и младог краљевића Ђорђа. Краљевић је тихо питао Нушића шта мисли о бронзаном Карађорђу. Овај му је испод гласа одговорио да је захвалан што је до сад био у одбору за одобравање споменика, а сад моли да се ургира код краља да га поставе у одбор за затварање споменика. Иако се разговор одвио тихо, краљевић је почео наглас да се смије, а затим заразио и људе око себе. Пристојност није налагала да се смјех рашири даље, али је барем мала анегдота успјела да увесели напету атмосферу.

Недуго затим почиње Први свјетски рат, а 1916. споменик је уклоњен под изговором да је оштећен у борбама. Нико не зна тачно шта је било са самим Карађорђем, али је сигурно да фигура слијепог гуслара још увек постоји и чува се у депоу Музеја града Београда. Неколико година касније је чак покренута иницијатива да се „Карађорђев гуслар“ врати на свјетлост дана, а затим и на мјесто одакле је уклоњен, као спомен народним умјетницима који су дијелом били заслужни за повратак српске културе у крајеве ослобођене од вишевијековне турске владавине, наводи портали 011 инфо и Магацин.

За вријеме рата, престоница под опсадом је требало да, на истом овом мејсту, добије нови споменик – с тијелом и ликом аустроугарског цара Франца Јозефа. Док је бронзана статуа ливена у Бечу стигла до Београда, град је већ био ослобођен. На питање шта да се уради са том гомилом бронзе одговор су имали калуђери са Калемегдана – рату су им оштећена звона. Тако је Франц истопљен, а звоно у које је преточен и данас бди над црквом Ружица. На обиљеженом мјесту је постављен, и данас живи, Мештровићев споменик захвалности Француској на ком пише „Волимо Француску као што је она вољела нас 1914-1918. године.“