Станоје Стаматовић, познатији као Станоје Главаш био је хајдук прије устанка, војвода у Смедеревској нахији, један од могућих кандидата за вођу устанка и један од најистакнутијих старјешина и јунака у Првом српском устанку.

Био је предвиђен за вођу Првог српског устанка 1804. године, али је на његов приједлог изабран Карађорђе Петровић.

Његово јунаштво опјевано је у народним пјесмама, а Ђура Јакшић је о њему написао истоимену драму, пише Википедиа.

Рођен је у селу Глибовцу, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице, који су се у тај крај доселили из једног планинског села у близини Дебра, бјежећи од турског зулума и сукоба са њима. Послије Станоја су рођени брат Ђока и сестра Стана.

Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца, пред цијелом породицом, послије чега је овај пао у постељу, а затим умро.

Послије очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат код очевог познаника Среје у Паланци.

Мајка се послије тога преудала за Петра Станића, удовца са двоје дјеце, па је отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу. Са Петром је послије тога добила још једног сина и ћерку.

Станоју је занат ишао добро. Код Среје је осим заната, научио да чита и пише. Среја му је затим помогао да отвори сопствену радњу и предао му дио клијената. У кућу му је послије тога дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они послије заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.

Први српски устанак

На позив Карађорђа да се придруже борби против Турака, Станоје се одазвао видјевши да су се придружили и његови земљаци из Глибовца. Његово прво учешће почело је приликом освајања тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволио, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.

Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.

Послије устанка Главаш је због своје хајдучке прошлости, учешћа у Првом српском устанку и популарности међу рајом био стално под пратњом људи Сулејман-паше Скопљака.

Турци су га убили на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, послије пропасти Хаџи-Проданове буне, искасапивши цијело његово тијело и одсекавши му главу, у селу Баничина поред Смедеревске Паланке. У близини мјеста погибије, у једној јарузи поред пута, првобитно је био и сахрањен, наводи Информер. Главу су Турци однијели Сулејман-паши на увид, послије чега је дуго стајала окачена на ченгел испред Стамбол капије, а затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са тијелом. Једна од верзија прича о томе како је глава доспјела до гроба је да је главу кришом ноћу скинула његова полусестра Марија из Дубоне, а друга прича је да је главу је откупила његова сестра Стана од једног Турчина, крадом, од дијела Станојевог блага, наводи Курир.

Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902. године.

Споменик је добро очуван и на њему пише: Станоје Главаш војвода Рођен у Глибовцу Погинуо 1815 год. у Бањичине Кости пренете и сахрањене 26. маја 1902. године.