Јанко Катић је рођен у Рогачи испод Космаја,70-их година 18. вијека.У младости је углавном живио у Београду са сестром, која је била удата за Турчина.

Посвађао се са мужем своје сестре и вратио се у Рогачу. У региону је планиран устанак и он се придружио устанку и постављен за кнеза једне нахија. Био је познат по томе што је био праведан, разборит и јуначан, брзо је постао главни командант београдске нахије. Имао је добар изглед, у скупштинама је био добар говорник, а у биткама је био врло прилагодљив, спретан и јунак. Био је популаран у народу. Био је једна од најважнијих личности Првог српског устанка.

Учествовао је у свим биткама од почетка: Београду, Пожаревцу, Руднику, Врбици… Он, Васа Чарапић и Сима Марковић командовали су са 4.000 војника који су опседали Београд. Карђорђе га је послао у борбу у Мачви, 1806. године, као помоћ. Показао је сјајне вештине. Након паљења села Совљак убио је 65 Турака и узео оно што су раније заплијенили. Погинуо је у борби против Османлија око Шапца, у селу Крнић, мало прије Мишарске битке, подсећа Националист.

Његова смрт била је велики губитак за српске револуционаре. Иако је био близак пријатељ Карађорђа, био је дио политичке групе која је тежила риешавању Вождове аутократије. Из његове породице потекло је још неколико револуционара. Његов брат Јакоб Катић такође је био борац за слободу, револуционар.

Мемоаристи кажу да је био један од највећих јунака свога времена и да је био веома рјечит и паметан, један од ријетких писмених устаника и војвода. Истицао се као преговарач (перфектно је говорио турски језик) и био је један од најбољих говорника.

Учествовао је заједно са Карађорђем 10. маја 1804. на преговорима са Турцима у Земуну под покровитељством аустријског генерала Женеја. Карађорђе је на тај састанак водио Катића као тумача. За вријеме састанка видио се пламен запаљених српских кућа на другој страни Саве, па је Катић на то скочио и показао аустријском генералу шта раде дахије.

Катић се обратио и Турцима и позвао на мегдан Кучук Алију. Био је главни тумач када је Карађорђе преговарао са Бећир-пашом, кога је Порта послала да се погубе дахије и смири стање. Након погубљења дахија био је и у делегацији, коју је Карађорђе послао код Бећир паше са српским захтевима.

Учествовао је са Карађорђем у ослобађању Краљева (тада Карановца). Заједно са Карађорђем предложио је да се приходи са скела и таксе које се ту наплаћују ставе на располагање Савету. Почетком 1805. подијелио је мегдан код Белих вода са Гушанчевим сестрићем.

Јаков Ненадовић и Јанко Катић су били послије вожда најистакнутије личности у првим устаничким годинама и сматрали су да би Совјетом могли да ограниче вождову власт. Међутим када су они у августу 1805. сазвали скупштину за оснивање Правитељствујушчег совјета у Боговађи Карађорђе је истовремено сазвао скупштину у Борку и спријечио да Боговађа постане сједиште Савета. Карађорђе је на тај начин показао да он одлучује о свему.