Упркос увреженом мишљењу да је Први свјетски рат почео у Сарајеву, први меци у овом сукобу су заправо испаљени у Београду, у ноћи између 28. и 29. јула 1914. године. Ту су удар непријатеља примиле чете састављене од жандара, цариника, обичних Београђана, па чак и дјеце. Један од њих био је и Душан И. Ђоновић – прва српска жртва у Првом свјетском рату.

Истог дана, 28. јула 1914. године по новом календару, када је Аустроугарска телеграмом обавијестила Србију да се од сада налази у ратном стању, отпочео је напад на Београд. Због необичног и суровог начина на који је стигла објава рата, многи у први мах нису повјеровали да је на помолу сукоб. Већ ноћ између 28. и 29. јула развејала је све илузије…, наводи Историјски забавник.

Сава и Дунав били су 1914. државна граница, а српска пријестоница била је караула. Тако је и дошло до тога да први меци у Великом рату буду испаљени управо ту, у Савамали, у данашњој улици браће Крсмановић. И прва крв у највећем сукобу који је Европа до тада видјела потекла је београдским улицама.

Звучи невјероватно, али тог првог дана рата, план одбране није постојао! Војска се углавном повукла на југ и Београд је остао потпуно небрањен. Због незгодног мјеста на коме се престоница налазила, постојали су чак и приједлози да се она преда без борбе, али Београђани то нису дозволили!

Град који се сам бранио

Од снага затечених у Београду те кобне ноћи 28/29 јула направљена је каква-таква одбрана. Први удар на обали Саве примили су војни одреди састављени од жандара, цариника, обичних Београђана, чак и дјеце.

Један од њих био је и Душан И. Ђоновић, шеснаестогодишњи ученик другог разреда Краљевске трговачке академије који се с пушком у руци придружио четницима војводе Јована Бабунског. Управо он постаће прва жртва у Првом свјетском рату.

Душан је страдао у пушкарању насталом након што су престонички браниоци срушили стари железнички мост преко Саве, једину оновремену везу Београда и Земуна. Недалеко од њега, те исте ноћи, у чамцу на Сави са ког је покушан десант на Београд, погинуо је и Мађар Иштван Балохи поставши тако прва жртва са непријатељске стране.

Након што је 1915. године аустроугарска војска окупирала Београд, Иштвану је на Новом гробљу подигннута спомен-плоча. Да Душан Ђоновић добије признање и сјећање чекало се пуних девет деценија! Поводом обиљежавања 90 година од почетка Првог свјетског рата, 2004. године, младом добровољцу је постављена спомен-плоча у Првој економској школи у Београду.

Читуља као доказ да је живио

Душан И. Ђоновић није био ни херој ни славна личност. Историја није забиљежила његов опис, па данас ни не знамо како је изгледао. Да је једном живио, учио, имао снове и надања, сазнајемо из оновремене Политике која је у првом издању штампаном послије шестодневног бомбардовања 4. августа објавила ову умрлицу:

“Душан Ђоновић

– Прва жртва у нашем великом рату –

Вечерас, око поноћи, навршиће се осам дана како су први аустријски меци надрли на нашу земљу и од како је почео велики рат за слободу и независност Српског Народа.

У тој знаменитој ноћи као прва жртва пао је млади добровољац Душан Ђоновић, чиновник Железничке дирекције и четник у чети војводе Јована Бабунског.

Душан Ђоновић, приморац по рођењу, брат Јована Ђоновића, који се истакао у црногорском омладинском покрету. Чим је Аустрија наговестила рат, Душан Ђоновић је прихватио пушку и ступио у добровољце. Он је знао да се за исту ствар Српски Народ на цијелом своме пространству пао је погођен аустријским метком на обали Саве, бранећи слободу Београда, онако исто слатко као да су га изрешетали куршуми под Ловћеном.

Бог да прости његову Јуначку душу!”

Те ноћи, послије Душана и Иштвана, настрадало је још око 1.000 војника и цивила. У наредне четири године, широм Европе, погинуло је још 37 милиона, у сукобу тако крвавом и страшном да га је засјенио само Други свјетски рат. Што се Србије тиче, она је изгубила преко 1.200.000 војника и цивила или скоро трећину становништва – читаву једну генерацију чији нестанак никада није успјела да надокнади.