Када је почео злочин усташа у аутобусу, дјечак Здравко је неутјешно плакао и тако изнервирао једног усташу. Он је отео дијете од мајке, понио га у предњи дио аутобуса и одсјекао му главу, коју је потом бацио у крило мајци полудјелој од бола.

Највећи талас страдања Срба са подручја Ливна догодио се у љето 1941. године, када их је убијено најмање 1.587, а дјеце млађе од 15 година побијено је 673, док их је млађих од седам година било 248, рекла је Срни Гордана Достанић из Удружења “Огњена Марија Ливањска”.

“Под влашћу Независне Државе Хрватске (НДХ) Србе са подручја Ливна задесило је велико страдање. Највећи талас страдања започео је почетком јуна и трајао је до средине септембра, при чему је највише људи убијено посљедњих дана јула и првих дана августа 1941. године. Оно што говоре неупитни пописи жртва јесте да је у том таласу страдало најмање 1.587 Срба. Да није било поштеђених говори податак о страдању ђеце, старих и немоћних особа”, навела је Достанићева.

Најстарија усташка жртва био је Нине Ждеро, који је убијен у својој стотој години.

“Према свједочењима савременика тих злих дана, у селу Голињево побијено је 24 некрштене српске дјеце, највише из родова Ратаљ, Ждеро и Пажин. Бројни су случајеви страдања дјеце која нису живјела ни пуну годину, али и ђеце која су страдала нерођена, још у мајчиној утроби”, истакла је Достанићева.

О овом српском страдању, на чак двадесет стратишта, најрјечитије говори књига Буда Симоновића “Огњена Марија Ливањска”, чији су актери и свједоци они који су Божијом вољом преживјели те покоље.

Та, за Ливњаке, најзначајнија књига, садржи бројне исповијести и податке који данас не би били познати да нису записани 1990. године, када је аутор започео ово ђело, у којем је сабрао и податке из других извора до којих је дошао. Од великог је значаја и списак страдалника, њихова годишта и стратишта, који је прецизно дат на крају књиге.

Према ријечима Достанићеве, ливањске Србе усташе су убијале на свиреп начин.

“Тешко је опредијелити се да ли су свирепија клања од убиства маљем или је то можда бацање живих људи у дубоке крашке јаме да тамо скапавају. Да ли је свирепије кад се пред очима родитеља убијају ђеца или кад се силују ђевојке и жене док су им везане руке, а оне својим плетеницама везане за диреке или, можда, по свирепости предњачи злочин када се из утробе мајке вади нерођено дијете”, рекла је Достанићева.

СТРАДАЊЕ УЧИТЕЉИЦЕ АНГЕЛЕ

Достанићева је навела примјер страдања учитељице Ангеле Лалић из Ливна.

“Само један примјер може дочарати каква су то била злођела. Учитељица из Ливна Ангела Лалић пошла је са другим ливањским Србима, под пратњом усташа, аутобусом `за Србију` да се тамо нађу са својим мужевима и очевима. Наравно, ти очеви и мужеви, који су отпремљени `за Србију`, већ су били побијени, а њиховим породицама су усташе намијениле исту судбину. Ангела је била млада жена, имала је сина Здравка од три године. Према свједочењима, када је почео злочин усташа у аутобусу, Здравко је неутјешно плакао, чиме је изнервирао једног усташу. Он је отео дијете од мајке, понио га у предњи дио аутобуса и одсјекао му главу коју је потом бацио у крило мајци полудјелој од бола”, испричала је Достанићева.

Забиљежена су разна иживљавања над ливањским Србима током владавине НДХ.

“Убијали су их ножем, маљем, рјеђе метком, заливали живим кречом, убијали болесне и рањене који су се лијечили у ливањској болници, бацали живе у јаме безданке, силовали везане дјевојке… Оне које нису убијали насилно су преводили у римокатоличку вјеру”, рекла је Достанићева.

ИСКОРИЈЕЊЕНЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ

Према доступним подацима, више српских породица је у тим страдањима искоријењено као што је породица ливањског доктора Душана Митровића, Мирка Стевића, Рајка Глигића, Милојка Кујунџића, те породице из рода Пажина, Цвијетића, Вујановића, Ждера, Радета…

“Осврнимо се на страдање градске породице Бајило. Угледни ливањски трговац Угљеша Бајило убијен је у шуми Копривници на купрешком подручју. Поред њега убијени су његови родитељи Јово и Риста, али су прије смрти гледали како из утробе њихове снаје Добриле ваде још нерођено унуче, како им кољу унучад стару једну, двије, три, четири, шест и 11 година, како кољу њихову кћерку Ковиљку и зета Јову Бокића и кћерку Смиљку и зета Николу Ивица, како силују, а затим пресијецају грла њихове кћерке Стојанке и рођаке гошће Влајке Бесаре. Убијен је и њихов рођак Марко Бајило”, навела је Достанићева.

ДЈЕЦА БАЧЕНА У СЕПТИЧКУ ЈАМУ У ШКОЛИ У ЧЕЛЕБИЋУ

Она је подсјетила на убиства дјеце која су бачена у септичку јаму у школи у Челебићу.

“Поменимо и убиства дјеце махом раног узраста чија су измрцварена тијела бачена у септичку јаму челебићке школе. Јама је потом забетонирана”, испричала је Достанићева.

Она је навела да је Божијом вољом на већини стратишта остао неко жив, можда баш зато да може да свједочи о злочинима, те додала да су свједочења већег броја преживјелих забиљежена у књизи “Огњена Марија Ливањска”.

Достанићева је истакла да страдалници свједоче о данима у којим су гладни, жедни и изубијани лежали у јамама међу лешевима рођака и комшија, те напоменула да су ту записана и свједочења оних који су неопажено или уз нечију помоћ успјели да се сакрију пред злочинцима и гледају страдања најближих.

“То су потресна свједочења мајке која је бачена у јаму са дјететом које јој у јами остаје мртво, као и свједочење труднице која се у јами породила и тамо јој остала прворођена ђеца. Тешко је без потресних емоција читати свједочење оца коме се син првенац родио пред покољ у челебићкој школи и доживио судбину својих сународника послије само шест сати живота”, рекла је Достанићева.

Без обзира на проток времена, каже Достанићева, та страдања ливањских Срба не смију бити заборављена.

“Та велика трагедија оставила је рану на нашем бићу. Они нису случајно страдали, него зато што су припадали народу коме ми припадамо и исповиједали вјеру коју ми исповиједамо. Можемо рећи да је то била њихова жртва за нас. Најмање што можемо да урадимо то је да нашој дјеци пренесемо

ту истину и да их научимо да поштују страдалнике, да достојно обиљежимо мјеста и годишњице њиховог страдања. Да их прослављамо 30. јула и молимо се да се пред Господом моле за наше спасење”, поручила је Достанићева.

Усташе су у јулу 1941. године у данима око празника Свете великомученице Марине похапсиле и убиле више од 1.600 Срба, житеља Ливна и села Ливањског поља. Више од 400 мушкараца старијих од 13 година побијено је на стратишту Пролог, а преко 40 у јами Бикуши.

На стратиштима у шуми Копривници убијени су углавном Срби из града Ливна и њихове породице, а у бројним крашким јамама дубљим од 20 метара животе су спором и суровом смрћу окончавали ђеца и жене.

Готово 250 убијене дјеце није стасало ни за школу, а више од 600 жртава било је млађе од 15 година.

Многе српске породице потпуно су затрте, а нека ливањска села остала су без иједног становника српске националности.