Тог 23. јануара 1942. године Нови Сад није био место забаве и разбибриге, дом “Егзита”, нити “српска Атина” како су га касније прозвали. У граду окованим снегом и ледом владало је само једно осјећање – страх.

Недјељама су до окупираног Новог Сада стизале страшне гласине. Људи су причали о хиљадама несталих широм Војводине, одведених некуда без објашњења и налога. Говорило се да је све почело још 4. јануара, на Туциндан у Чуругу, а да се наставило у Жабљу, Тителу, Бечеју…

А онда је и у Новом Саду 21. јануара освануло обавјештење:

“Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану гдје је пријављен.

Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд”.

Није то била прва рација коју су окупатори извели од када је 1941. године почео рат. Зато у датом моменту нико није могао ни да сања каква ће звјерства услиједити, наводи Историјски забавник.

До 29. јануара 1942. године у Новом Саду и другим мјестима Војводине мађарске окупационе власти убиле су и под лед Дунава бациле неколико хиљада људи, највише Срба, Јевреја и Рома.

Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске власти службено описале као “полицијску рацију” послужило је настојање да се уништи тамошњи партизански покрет. У стварности, мађарске власти су настојале да се уклоне “нежељени елементи” са територија припојених Мађарској по завршетку Априлског рата – све оне који се не уклапају у њихову “расно чисту”, аријевску државу.

Дани сјећања

За мјесец дана широм Војводине убијено је скоро 4.000 људи. Међу њима је било и жена, као и много дјеце. Само за три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1500 Новосађана… генерације људи, читав један град… То је туга коју ће Нови Сад заувијек носити са собом.

На Дунавском кеју, управо на мјесту на коме су фашистички окупатори вршили масовна стрељања и бацања у залеђену ријеку, 1971. године је подигнута бронзана композиција “Породица“, висока четири метара.

Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар. Да се никад не заборави!