Лаза Лазаревић, српски писац и љекар, умро је 1890. од туберкулозе која му је већ однијела двојицу синова. Било му је само 39 година.

Иако је написао само 9 приповједака Лаза Лазаревић се сврстава међу најзначајније прозне ствараоце српске књижевности. Сматра се творцем српске психолошке приповјетке и једним од најбољих стилиста.

Ипак, Лаза Лазаревић је прије свега био љекар. Лијечио је угледне и богате (у једном моменту био је и лични љекар краља Милана) али и сиромашне и убоге које је примао без разлике и новца, поклањајући им лијекове, одјећу и његу. Причало се да је новинама забранио да објављују похвале које су састављали његови пацијенти, подсјећа Историјски забавник.

У приватном животу Лазу није пратила срећа. Био је ожењен Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина – Милорада, Кузмана и Владана, и ћерку Анђелију. Туберкулоза је однијела Кузмана када му је била само година, Владана када му је било двије, а на крају и самог Лазу.

О томе како је изгледала његова смрт данас знамо из писла његовог шурака свом брату Николи Христићу. Дијелове овог писма који се односе на посљедње часове Лазе Лазаревића пренијети су у цјелости:

“Тебе ће сигурно интересовати како је наш сиромах Лаза издануо, па сам у стању да ти то испричам, јер сам му ја и запалио свијећу и видио посљедњи издах његове душе и посљедњи израз његовог лица.

…

Сама болест напредовала је јако, дисао је тако тешко и са таквим напоном да је туга било гледати. Од муке је јаукао. Већином је био у неком полусну; све је нешто рукама пипао и говорио неке безвезне ријечи. Међутим, разбирао се врло често и, уопште, може се рећи да је био присебан готово до посљедњег момента.

…

29. изјутра било му је као обично, чак је можда био и мало ведрији. Око 5 1/2 сах. одем поново к њему и учини ми се да дише некако друкчијим начином но обично. У соби је била Пола, којој је мало прије тога казао: “Путоваћемо у 8 1/2 сати”.

…

Изјутра истога дана бијаше подигао обе руке увис. Пола му их спусти, а он јој пребаци што пообаљива дјецу. На питање коју дјецу, одговори: Кузмана и Владана. Помињао је ових дана и своју мајку, позивајући је да га чека, сад ће и он са њоме. Ово је говорио у бунилу. Али да л’ је то баш бунило? Да л’ немају право заштитници метафизике кад тврде да се душе умрлих састају? Ја вјерујем у бесмртије душе, јер иначе каква је разлика између човјека који не вјерује и између животиње? Ја вјерујем да је Лазина душа доиста била у друштву са мајком му, Владаном и Кузманом и да су његова уста изговарала оно што му је душа осећала. Ја верујем да је Лаза био мртав већ у оно доба кад смо ми мислили да се са душом бори. Душа му је била слободна, али је тијело јоште живило, онако исто као што се нека ствар јоште котрља иако је нико више не гура. То ми зовемо инерцијом, па и овде је инерција. Кад душа уђе у тијело, она му да инерцију за живот; кад изађе, она више не функционише у тијелу, али остаје јошт неко вријеме њена инерција.

Доктори веле да човјек живи јошт неко вријеме и онда кад га ми сматрамо за мртвог, али ја у то не вјерујем. Зашто он у посљедњим тренуцима да помиње мртве кад је пре тога у бунилу помињао само живе?

Ја сам остао код њега до 6 1/2 сах.; уто дође и Нана. Послије овога одем на 1/2 сахата кући са намером да останем цијелу ноћ, иако сам у дубини душе осјећао да ћу остати не код болесника но код мртваца. Кад сам дошао послије пола сахата, видио сам да му је јошт горе. Више се нисам ни одмицао од његове постеље и изишао сам у другу собу, само да објавим да Лазе више нема.

Око 8 сах. доведоше дјецу да га пољубе у руку. Није имао моћи да им каже, али бих по очима рекао да их је познао. Послије тога остасмо у соби. Нана рече да му припалим свијећу, што и учиних, намјестив је чело главе. Поче и хропац. Нисам никад видио да човјек умире, али сам осјетио да је то он. Некако чудновато осјећање пуно тајанствености.

Осјећам сам и страх и жалост; срце ми је јако куцало, језа ме свег обузела, нешто ме је вукло да побјегнем из собе безобзирце, а нешто ме је, опет, приковало на мјесту љубопитство да видим посљедњи процес божје воље над човјеком и жеља да до посљедњег момента видим у животу човјека кога сам тако јако волио, преовладала је. У соби се сем његовог испрекиданог хропцем тешког дисања није чуло више ништа. Одједном се чу јак удар о земљу. То би Пола која као свијећа паде на патос. Лаза погледа разрогаченим очима и изгледа да га је тај удар мало освијестио и продужио му муке за 1/4 сах.

Извукосмо Полу напоље и опет остасмо сами. Лаза је превртао очима, на лицу му се указаше јаки болови, он погледа јошт једном, сигурно разумеде у чему је ствар, насмије се и умре. Заустависмо сказаљку на сахату — било је 8 3/4 сах. увече.

Дуго ломим главу што му је значио тај осмејак; да л’ је то била вулгарна конвулсија бола, или се у томе осмејку изражавала радост што га остављају муке или радост човјека што прелази у бољи свијет, или презрење љекара, који као да хоће рећи: шта се ви ту заносите: данас ја, сутра ћете ви! А насмијао се тако како је он обично радио кад неко нешто рекне што је и смијешно и глупо.

Као љекар, показао се до посљедњег тренутка: преварио се само за 1/4 сах. Рекао је да ће путовати у 8 1/2 а отпутовао је у 8 3/4. Камо лијепе среће да се сасвим преварио. И кад на жељезницу одоцни, човјек може поправити погрешку другим влаком па се и опет вратити с пута, али овај пут нема повратка!

Осмејак на његовом лицу сигурно је хтио рећи: умирем спокојно; нисам никоме ништа дужан, а задужио сам све; нисам никога вређао, а увреде нисам враћао; радио сам да зарадим, али нисам глобио никога; сам сиромах, помагао сам сиротињи; рођен са незнатним именом, створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити.

– Напосљетку, шта може човјек више и очекивати!”

— Љ. Н. Христић