Тог 17. јула 1946. године у Београду је погубљен Драгољуб Дража Михаиловић, генерал краљевске југословенске војске и вођа четничког покрета у Другом свјетском рату.

Мјесто гдје је ликвидиран и поптом покопан и даље су мистерија и поред силних напора и апела бившој Служби државне безбједности, БИА да отворе архиве и открију мјесто гдје почива Михаиловић.

Интересантно је и да је Дража Михаиловић убијен 17. јул, на дан када су Лењинови бољшевици побили царску породицу Романов! Осим тога,  Михаиловић је најодликованији српски војсковођа у историји и вођа покрета отпора у Краљевини Југославији окупираној од стране нациста.

Као што то увијек бива, у недостатку званичних верзија, о тој смрти и мјесту сахране распредају се многе, готово фантастичне приче, а “повјерљиве” информације преносе се од човјека до човјека. Емигрантска организација Српска народна одбрана из САД понудила је награду од 100.000 долара ономе ко пронађе Дражин гроб. Како сада стоје ствари тешко да ће икада бити исплаћена.

Једна од верзија гласи да је Дража Михаиловић стрељан на Ади Циганлији у Београду, послије чега је његово тијело наводно бачено у кречану гдје су нестали земни остаци. Потом је срушен зид између кречане и септичке јаме чиме је мјесто затрпано за вечита времена, подсјећа Информер.

Мистерија фотографије мртвог Драже

Постојии верзија да су послије суђења кумунистички џелати сјекиром искасапили генерала и том приликом му одсјекли лијеву руку. Тада је, наводно, направљена и фотографија мртвог ђенерала!

Историчар и књижевник Милослав Самарџић, који слови како један од најбољих познавалаца околности које су пратиле Дражино убиство испричао је раније да је фотографија мртвог Драже је израђена у три примјерка за Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна и Светислава Стефановића.

Направљена је, појаснио је Самарџић, да би постојао доказ о извршеном задатку, а фотографија искасапљеног генерала први пут је објављена у италијанској штампи, два или три мјесеца након убиства, послије чега је Тито наредио истрагу како се то догодило.

Ова украдена фотографија у Србију се вратила 1992. године, када ју је бивши обавјештајац Загорка Васић донијела из Калифорније, а пуковник Титове гарде у пензији потврдио да је аутентична. О томе је, наводно, сведочио и Ђоко Јованић, командант Шесте личке и потоњи шеф КОС-а Југославије.

– Озна је спровела Дражу Михаиловића до Лисичјег потока тако да је Тито могао да чује рафале. Послије су Дражин леш однели на Аду Циганлију гдје је сахрањен. Из “поузданих” извора тачно је утврђено гдје се то догодило, па је на Ади, код купалишта, као симбол сјећања, постављен јарбол. Упућени знају о чему је ријеч – испричао је Јованић.

Друга верзија јесте авалски пут, прецизније јаруга код Јајинаца. То је устврдио Јовица Црвенко, који је провео три деценије у тамницама Албаније као информбировац.

Рехабилитован послије 60 година

Скупштина Државне заједнице Србије и Црне Горе усвојила је Закон о изједначавању четничког и партизанског покрета 2004. године. Двије године касније, усвојен је Закон о рехабилитацији. Суд у Београду рехабилитовао је Драгољуба Михаиловића 2015. године. Суд је утврдио да је суђење Михаиловићу 1946. године било “политичко и идеолошко” и да су начињене озбиљне правне грешке. У одлуци донијетој скоро 60 година касније, наводи се и да суђење није било правично, јер оптужени није имао адекватан контакт са адвокатима одбране нити право на жалбу.

– Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним – рекао је судија Александар Трешњев 2015. године.

Одлука о рехабилитацији је коначна и на њу не постоји право жалбе.

Трећа прича је из средине осамдесетих година прошлог вијека из равногорских кругова у Београду. По њој, мјесто догађаја је данашње здање Ортопедске болнице на Бањици.

Четврта и највјероватнија могућност јесте Лисичји поток, подно дедињског брда. О томе је свједочио Љубо Лазаревски, подофицир ЈНА у пензији, који је, како тврди, био сведок збивања.

Званичних докумената о погубљењу Михаиловича у бившем Врховном војном суду није било, као што их нема ни у архивама Београда, Србије и Југославије.

Вођа покрета отпора или издајник?!

Михаиловић је у Други свјетски рат ушао као пуковник, а избјегличка влада му је додијелила чин генерала, као и мјесто министра војног. Учествовао је у ослободилачким ратовима 1912-1918.

У међуратном периоду извјесно вријеме био је војни аташе у Прагу и Софији. Са групом истомишљеника одлучио се, послије капитулације 1941. на отпор окупатору, што је започео половином маја 1941. Бруталне одмазде које је спроводио окупатор временом су га приморале на тактичнији приступ, што ће имати за посљедицу да су се Британци и Американци временом (током 43. и посебно 44.) одлучили да подрже Партизански покрет (Народноослободилачка војска) који је предводио Јосип Броз Тито.

Улазак Совјетских јединица у Србију у јесен 1944. означио је и коначни слом Михаиловићевог покрета. ОЗНА (Одељење заштите народа – политичка полиција) га је ухапсила 12. марта 1946. Осуђен је с образложењем да је био сарадник окупатора и ратни злочинац. Предсједник САД Хари Труман одликовао га је Легијом части, постхумно 1948.