Шта је до гроба бољело великог српског војсковођу и како је послије славних битака био остављен у подруму руске цркве?

Како су изгледали живот и каријера славног војсковође и првог војводе међу генералима?

Војвода Радомир Путник учествовао је у шест ратова, био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

У три рата је командовао војском која је код Куманова и Битоља поразила снаге Османске империје, на Брегалници побједила Бугаре, на Церу и Колубари побједила и протјерала Аустроугаре и тако се сврстала међу најбоље армије свога доба.

Све што ради и предузима чини са највећом вољом и трудом за разумјевање.
У својој двотомној књизи о Путнику историчар Саво Скоко наводи да његов војнички таленат запазио Милојко Лешјанин, управник Атриљеријске школе, највише војне школе Кнежевине Србије у седмој деценији XИX вијека, у којој се син крагујевачког учитеља обрео послије завршене основне школе и ниже гимназије у Крагујевцу и петог разреда више гимназије у Београду.

“Будући официр који много обећава и који све што ради и предузима чини са највећом вољом и трудом за разумјевање”, написао је Лешјанин у карактеристици питомца Путника.

Ознаке првог чина, каплара, Путник је пришио као шеснаетогодишњак 1863. Наредне године је унапређен у поднаредника, а 1865. у наредника. По заврштеку Атриљеријске школе, коју је од 23 питомаца завршио као осми у рангу, произведен је у чин потпоручника. Његово прво постављење је било на мјесту командира вода пољске батерије. Међутим, ову дужност није обављао, већ је као добар цртач радио у Топографском одјељењу Министарства војног.

Прво ватрено крштење имао је у српско-турском рату 1876-1867. године, а послије пораза српске војске од Бугара 1885. у дужност му је пало да реорганизује до тада занемарену војну обавјештајну службу. На овој позицији је остао двије године, па је 1888. постављен на много одговорнију функцију – постао је начелник Оперативног одељења Главног генералштаба. У годинама које су слиједиле, уз ову функцију је вршио и дужност помоћника начелника Главног генералштаба и професора на Вишој војној академији.

Путник је презирао климоглавце. Иако лојалан владајућој династији, одбијао је да се улагује крунисаним главама. Та особина ће у једном периоду пресудно утицати на ток његове каријере, пише Медиа Сфера.

Прву казну искусио је 1891. године, када је послије једногодишњег рада на мјесту начелника штаба Дивизије стајаће војске постављен за команданта Топличке окружне војске, која још није била формирана. Наредбу о премјештају потписали су кнез Милан и министар војске. Сматрајући то деградацијом, написао је жалбу у којој је, по оцјени министра војске, на рачун кнеза употребио “прејаке изразе” и због тога је кажњен са 15 дана затвора.

Имао је храброст и достојанство да истом кнезу каже да неће испунити његове жеље ако се косе са принципима правичности. Према причи Путникових биографа, кнез Милан је инсистирао да један од ратних хероја и његов миљеник обавезно положи мајорски испит. Као предсједник испитне комисије Путник је кнезу одговорио: “Положиће ако буде знао”. Тај официр је изашао на испит, али пошто није за прелазну оцјену савладао градиво, Путник га је оборио.

Путник није био сервилан ни према краљу Александру Обреновићу. Чак је одбијао да се дружи са фамилијом своје жене која била у присним односима са династијом. Такво његово понашање Милан и Александар су сматрали антидинастичким, па је послије неколико смјена са високих дужности и премјештаја на ниже положаје Путник сам затражио пензију у коју је отишао 1896. године.

Карађорђевићи га враћају

Након мајског преврата 1903. године, тачније три дана након доласка краља Петра И Карађорђевића на српски пријесто, Путник је реактивиран и одмах постављен за начелника Главног генералштаба.

Наглашавјући да је на ову функцију дошао у вријеме када се српска војска нашла на рубу хаоса и анархије, Саво Скоко у својој књизи о славном српском војсковођи пише: “Путник је за неколико година успио да консолидује њене редове, одстрани из ње разоран утицај унтрашњих међупартијских трвења, опреми је савременим наоружањем, саобрази војна правила са својствима тог наоружања, и специфичним српким условима, лично обучи више генерација генералштабних официра, уздигне резервно официрски и подофицирски кадар свих родова, прилагоди обуку трупа захтевима војне вјештине, замјењујући касарнски дрил практичном обуком трупа. Једном ријечју, да војску једне заостале сељачке земље оспособи да се успјешно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама великих сила”.

Први војвода међу генералима

Када је послије завршене Кумановске битке у Првом балканском рату краљ Петар дошао у Скопље, одмах је потписао указе о унапређењу виших официра. Једним од краљевих указа генерал Радомир Путник унапређен је у чин војводе. Скоко пише да су неки војни историчари и непосредни учесници Кумановске битке послије рата доводили у питање Путникове заслуге за побједоносни исход. Они су тврдили да је том приликом изостала руководећа улога Врховне команде, да је битку добио “српски опанак” и ниже старјешине, те изнели читав низ замјерки на рачун војводе и Врховне команде.

Осврћући се на ове критике, генерал Петар Томац је примјетио: “Сигурно је само да је ту војску која је (Кумановску) битку добила организовао војвода Путник и тако је распоредио да је тежином своје надмоћи морала смрвити Турке, ма у каквој комбинацији се они пред њу поставили и ма шта урадили, и да су имали двоструку јачину”.

Под његовим руководством српска војска је извојевала побједу и над Бугарима у Другом балканском рату.

Из бање у заробљеништво

Аустроугарски аултиматум Србији Путника је затекао у бањи у Глајхенбергу и он је на позив српске владе одмах кренуо за Београд. Међутим, његов пут је прекинут у Будимпшети гдје је био изложен шиканирању и увредама и са ћерком која га је пратила затворен у официрски дом као “ратни заробљеник”. Убрзо је пуштен, а према свједочењу једног високог српског официра, то је учињено на интервенцију руске, француске и британске дипломатије.

У својој книзи Скоко наводи ријечи аустроугарског генерала Алфреда Крауса који тврди да је Путник ослобођен из других разлога: “Врховни командант српске војске Путник лијечио се у Глајхенбергу. Када је објављен рат Србији, Путник се налазио на повратку за Србију. У Будимпешти је био затворен. Тада се пронијела вијест да је Путник ослобођен. Овај несхватљива вијест изазвала је у најширим круговима Аустроугарске монархије највеће чуђење. Сутрадан је дошао у ратну школу начелник Главног генералштаба Конрад. Ја сам изразио своје нерасположење због ослобађања Путника. На то ми је начелник Генералштаба одговорио: Ја сам предложио цару ослобађање Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник, него један од млађих генерала школованих у Француској”.

Колико је била погрешна процјена начелника бечког Генералштаба показаће сјајне побједе српске војске на Церу и Колубари и три неуспјеха њемачког фелдмаршала Аугуста фон Мекензена да стегне обруч и уништи српску армију.

Своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.

Тешко болестан Војвода Путник је 25. новембра 1915 године у Призрену издао, како ће се испоставити касније, своју посљедњу наредбу: “С обзиром на садашњу ситуацију, даље повлачење наше војске мора се извршити кроз Црну Гору и северну Албанију, на Јадранско море, а на линију Драч-Скадар, остављајући потребан дио снага за затварање праваца који од Пећи, Ђаковице, Призрена, Дебра и Струге воде кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море. На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабдје храном, одјелом, оружјем и муницијом, као и свим осталим потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војне ситуације код наших савезника”.

Послије тога Путник је сасвим клонуо. Пошто није могао ни да хода ни да јаше, војници су га у специјално израђеној носиљци, у облику војничке стражаре, пренијели преко албанских врлети до Скадра.

Чувени пријатељ српског народа др Арчибалд Рајс је 1915. године записао о Путнику: “Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, блиједог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.”

Питао за плату, сазнао за смјену

Тамо се 8. децембра обратио писмом регент Александру Карађорђевићу и затражио петомјесечно одсуство, новчану помоћ од 25.000 динара у злату и обезбијеђење пута, као и одобрење да га прати његов лични љекар. Истог дана краљ је удовољио његовој молби. “Тако се”, наводи Скоко, “војвода Путник растао с војском у коју је уградио своју младост, знање, огромну енергију, цијели живот”.

Коначно 9. јануара 1916. године војвода Путник стиже на Крф гдје почиње његов опоравак. На овом грчком острву је почео да се оправља, али је било упадљиво да га ни послије доласка Владе и Врховне команде на ово грчко острво нико не посјећује. Убрзо је сазнао, истина на необичан начин, шта је по сриједи. Када му је у фебруару 1916. благајник Врховне команде донио двије заостале плате, војвода га је више у шали питао зашто му није исплатио и додатак који му је припадао као начелнику Врховне команде. “Изненађени благаник се брзо прибрао и објаснио Путнику да он више није начелник штаба Врховне команде, јер је на ту дужност постављен генерал Петар Бојовић”, наводи Скоко.

Колико је такав однос погодио старог војводу свједоче његове ријечу изговорене пред смрт у присуству пријатеља и познаника. “Много сам патио и много сам мучен. Али, све праштам и све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам тјерао натраг у команду, Да, ни посилног добар официр не тјера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба”.

У подруму руске цркве

По савјету љекара војвода Путник је преко Италије отишао на лијечење у Ницу, која му је приредила званичан дочек и дала му за смјештај малу вилу. Одатле је од државе затражио новчану помоћ за бањско лијечење, уз напомену да ће вратити по завршетку рата. Није познато какав је био одговор српских власти, јер је Путник умро 17. маја 1917. године. Захваљујући француској држави и властима града обављен је погреб као што доликује тако великом војсковођи. Ковчег није положен у земљу већ је привремено постављен у капелу на руском гробљу како би се када за то дође вријеме посмртни остаци лакше пренијели у Србију.

Међутим када је утихнуло оружје на бојиштима Великог рата, било је јасно да су владајући кругови, у којој је било доста Путникових ратних другова и познаника новостворене државе, заборавили на славног војсковођу. Надлежни органи нимало се нису обазирали на захтјеве Путникове породице, апеле ратних ветерана, као ни на опомене и упозорења француских власти, па је ковчег и даље стајао у подруму руске цркве.

Јавност и преживјели ратници су дигли глас. “Политика” је, својевремено, цитирала и ријечи двојице француских генерала који су у нашем посланству у Паризу рекли: “Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми, Французи, сахранимо!”. Тадашњи “Трговачки гласник” се огласио на исту тему и текст овако завршио: “Срамота је ово и жалост наша.” Протестима се придружио и Арчибалд Рајс, констатујући да “командант српске побједничке војске почива далеко од отаџбине, заборављен од данашње фриволне и егоистичне генерације”.

Под таквим притиском, коначно су почетком новембра 1926. власти пребациле у Београд посмртне остаке војводе Путника и још неколико српских високих званичника који су умрли у иностранству за вријеме Првог свјетског рата. Путников ковчег спуштен је у раку на Новом гробљу, а војводи је подигнута спомен-капела на којој пише: “Војводи Путнику – захвална отаџбина”.