Манастир Лешје удаљен је десетак километара од Параћина, недалеко од главног пута према Зајечару. Лешје припада Епархији крушевачкој. Име је добио по љесковој шуми која је искрчена у подножју брда Баба, које се наслања на планину Ртањ.

О историјату Лешја свједоче ријетки писани извори који се чувају у руском државном музеју у Москви и на Светој гори у Хиландару.

Лешје је задужбина жупана Вукослава, властелина на двору Немањића, који је заједно са синовима Држманом и Црепом подигао комплекс манастира Лешје код Параћина, и то на темељима некадашње богомоље, која је извесно овдје постојала. На свом посједу подигао је Богородичну цркву у периоду између 1355. и 1360. године и поклонио је манастиру Хиландару.

Због удаљености од Свете горе, овај метох Хиландара, временом је запуштен па су се ктиторови потомци обратили цару Урошу да им манастир Лешје врати у посјед. О томе је одлучивао и сам кнез Лазар.

Посјед је враћен унуку првог ктитора старцу Дионисију, који је био игуман манастира 50 година. Игуман Дионисије био је брижан према манастиру и великој манастирској обитељи па га је деспот Ђурађ Бранковић одредио као члана посланства да од Султана моле дозволу за пренос моштију Светог апостола Јеванђелисте Луке из Грчке у Србију. Тај догађај је описан и свједочи да су мошти светога Луке на најсвечанији начин ношене кроз деспотовину и вјерује се да су неко вријеме остале и у манастиру Лешје.

Историја биљежи и податак да је манастир Лешје код Параћина био врло важан духовни центар у другој половини 14. и првој половини 15. вијека, без обзира што су овим просторима у то доба владали турски освајачи.

Као и многе светиње из средњег вијека и манастир Лешје је у пожару пострадао и то до те мјере запустео, да су му послије Првог свјетског рата тешко пронађени темељи, наводи РТС.

Потоња историја ове светиње није нарочито позната, све до 1923. године када се збио један занимљив догађај. Мјештанин села Лешје Живан Марковић се као заробљеник у Првом свјетском рату зајветовао да ће, ако се жив врати кући, на том мјесту сагради црквицу. Мјештанин и његови помоћници су исте године откопали темеље првобитне Богородичине цркве. Догодило се да се Живану у сну указала Пресвета Богородица и рекла му гдје се налазе темељи цркве која је одавно у рушевинама. Како биљежи даља историја, овај човјек је на откривеним темељима некадашње богомоље, тачније на њеном олтарском дијелу подигао малу цркву од камена, коју је покрио лимом, наводи портал Патриот.

Од тренутка када је Отац Јован постављен за настојатеља овог манастира почиње његов прави препород. Те 2004. године је мала црква коју је подигао Живан Марковић, из Лешја потпуно уклоњена, да би на њеним, односно темељима првобитног храма била изграђена данашња црква Покрова Пресвете Богородице. Потом следи обнова целокупног манастирског комплекса.

Приликом последње обнове започете 2004. године, мала црквица је сасвим уклоњена и на средњовјековним темељима саграђен је већи храм коме је додата и припрата.

Обновљена је и Кула на старим темељима коју мјештани називају Кула Павла Орловића – по имену барјактара Кнеза Лазара.

Кула служи као звоник у коме се налази 10 звона, од којих је једно изливено у Србији, а девет звона у руској ливници Вера.

Манастир Лешје подсјећа на руске светиње. Али када у посјету манастиру дођу свештеници из Русије, Румуније или Грчке – кажу да је градитељски стил Лешја симбиоза стилова свих православних светиња – руских, румунских, грчких и српских.

У ризници манастира Лешје налази се једна честица Часног Крста Господњег, дјелић моштију једног од 40 севастијанских мученика и епитрахиљ Светог Јована Шангајског. Приликом освећења цркве у часну трпезу уграђен је и дио мошти косовског великомученика Светог Кнеза Лазара.

Изнад манастира Лешје, на стени коју називају Хајдучка, налази се посебно осветљен крст, који се види издалека.

Поред манастирских ходника, уређена је и башта која се назива Богородичином, а вода из два извора температуре 12°Ц се користи током обреда крштења. Крштење се врши погруживањем дјеце у изворској води.

Занимљивости о манастиру Лешје

У овај манастир уведена су строга правила понашања и то према најстаријем, такозваном Јерусалимском типику који је начинио Свети Сава Освећени. На првом мјесту то значи да се службе у манастиру обављају без скраћивања, а постоји и строги кодекс облачења и понашања у манастиру.

Познато је да је Отац Јован умногоме заслужан за обнову манастира, а уз то се зна и да је опчињен Русијом, па не чуди податак да локација на којој се налази манастир Лешје, као и сам манастир подсјећају на предио из руских бајки.

У овом крају дуго је била жива легенда да је у близини мјеста на коме се налази манастир Лешје код Параћина закопано скривено благо. Зато су многи мјештани прекопавали терен и прилично оштетили материјалне остатке. Када је Отац Јован постављен на чело ове светиње забранио је и мештанима и свима осталима да копају локацију на којој је данас смјештен манастир Лешје, код Параћина што је изазвало огорчење код народа, па су почели да шире разне не тако лијепе приче о овом човјеку. Ипак, чињеница је да његова дјела говоре много о њему самом, па је довољан само један поглед на ову Светињу како би се схватило шта је све Отац Јован учинио у посљедњих десетак година, колико се налази на челу манастира Лешје.

У оквиру манастирског комплекса се налази и својеврсно спомен обиљежје, а за настанак овог обиљежја су везане занимљивости које се односе на откриће моштију и некрополе, за коју археолози сматрају да потиче из 12. вијека. У народу овог краја постоји предање да су турски освајачи једном приликом баш на том мјесту убили све свештенике и вјернике који су се сакупили овде за неки црквени празник, а како се вјерује то се збило током 16. вијека. Дајући интервју за један часопис, сестра Инокиња Серафима из манастира Лешје код Параћина је рекла : ”Вјерујемо да су то преподобни и да су сви ти људи мученички страдали. При откопавању и сахрањивању кости су им биле миомирисне. Сахранили смо их у заједничку гробницу. То је Крст који зовемо Голгота“.