Зашто Србија не обиљежава дан почетка антифашистичке борбе?

Партизани и четници ослободили су заједно готово цијелу Западну Србију.

Дуже од пола вијека прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић.

Славили смо овај дан и послије распада СФР Југославије све до 2001. године, када је укинут одлуком Владе Србије.

Ипак, историја је увек вишедимензионална. И њен циљ је да омогући да се једно вријеме разуме и објасни, а не да пресуђује.

Она, историја, у ствари је вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају.

То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бијело. По свему, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

КАДА су вјетрови времена „одували“ са власти комунисте и другу Југославију, појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он у ствари није био почетак оружане борбе против њемачког окупатора, већ само „почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима“, наговјештај да ће се „главна борба водити… између Срба и Срба!“

Тим прије што смо на историјској сцени имали два антиокупаторска покрета – партизански и четнички, који ће тог узаврелог љета имати многобројне крваве окршаје са непријатељем.

Остаје отворено питање: зашто Србија нема, од одлуке Владе 2001, свој дан почетка антифашистичке борбе?

Поготово ако је од те године до данас прокламован јасан циљ уласка у европску заједницу, која се, иначе, темељи на антифашизму.

Ово је прилика да побројимо неке од озбиљнијих сукоба који су на територији Србије вођени против њемачких војних формација, не фаворизујући ниједан од њих као дан устанка.

Ослобођење Лознице 31. августа 1941. године

ЗАШТО се данас, када су отклоњене све идеолошке препреке (мада у појединим главама још тутњи рат између четника и партизана), не бисмо присетили 31. августа 1941. године, када је Јадарска бригада Церског корпуса напала Лозницу.

Тог дана је ослобођен овај град, у подножју Гучева, и то један од првих у поробљеној Европи.

Истовремено, то је била и прва велика побједа над нацистичким окупатором у Другом свјетском рату.

Устаници у Црној Гори су до тада војевали против Италијана, а у Хрватској и Босни и Херцеговини против усташа, и нису имали ратних додира са Нијемцима.

Послије двочасовне жестоке борбе, њемачка посада, која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, капитулирала је.

Њих 17 је погинуло, а 96 је заробљено.

Губици српских устаника су били – осам погинулих и четири рањена. Свој живот на олтар слободе положио је и потпуковник Веселин Мисита, командант јединице која је ослободила Лозницу.

У припреми ове операције учествовали су поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић из крупањског четничког одреда, који је ће доцније прићи партизанима.

Зечевић ће постати министар у првој влади, а Мартиновић командант Титове пратеће чете.

Два дана послије Лознице кренуло се на Крупањ. Против 8. чете 734. пешадијског пука 704. њемачке пешадијске дивизије тукли су се, раме уз раме, партизани и четници.

О жестини битке говори и податак да је Нијемцима у помоћ пристигла и авијација. Шест авиона бомбардовало је устаничке положаје.

Али, то им није помогло.

Заробљено је 112 војника и запљењена је знатна количина оружја и муниције – 22 пушкомитраљеза, 80 пушака, седам бацача, 200.000 метака и 200 униформи.

ПОТОМ је на ред дошла

Бања Ковиљача

6. септембра и четници и партизани развили су своје заставе у овом надалеко познатом предратном моденском љетовалишту. Потом ће услиједити ослобађања градова по Западној Србији – Горњи Милановац, Чачак, Пожега, Краљево, Ужице… Устанак у Србији букнуо је попут пожара.

Међутим, много је докумената, излишно је да их овом приликом цитирамо, који доказују да ни у Белој Цркви 7. јула 1941. нису први пут плануле пушке у Србији, послије неславне капитулације Југословенске краљевске војске.

Непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у Поцерини.

Одјељење јуришног одреда Југословенске војске напало је њемачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.

Група војника која није хтјела да се преда око 1. маја заметнула је кавгу са јачим њемачким одјељењем код Пожеге.

Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Нијемци су заробили десеторицу војника и одмах их стријељали на лицу мјеста…

На планини Јавор

Најприје половином маја, а потом 16. јуна 1941. вођене су битке између њемачких потерних одјељења и српских војника, који се нису враћали кући послије капитулације како би избјегли заробљеништво.

У те случајеве отпора неопходно је убројати да су се цивили, сељаци, из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне њемачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.

ЗНАЧАЈНО је споменути да су, два дана прије одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана прије догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941, први њемачки војници пали у заробљеништво српских устаника.

У Подгорини, у шуми Јаутини заробљено је 14 Нијемаца. „Свучени до у гаће и кошуље – послати су у Ваљево“ – забиљежио је Васа Казимировић.

Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине који су припадали Ваљевском партизанском одреду.

Свједоци смо тога да је код нас посљедњих двадесетак година, а у свијету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, на цијелом југословенском простору, и чак у Европи, ставио „антифашистички барјак гериле“.

Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео са оружаним нападима на окупаторску војну силу.

У тим доказима доминирају три датума – 15. април, 11. и 28. мај 1941. године.

Михаиловић је 15. априла донео одлуку да не положи оружје и „прогласи југословенске планине за своја упоришта“.

На дан 11. маја почео је да „спроводи у дјело ту одлуку“, а 28. маја 1941. отпочео је и оружану борбу против војне силе немачког окупатора у Србији.

ПРОФЕСОР Радоје Л. Кнежевић, један од учесника у пучу 27. марта, а потом министар двора, у више наврата је писао како су 28. маја 1941. припадници Дражине, тад још малобројне војске, напали њемачку моторизовану колону код Љуљака, на путу Крагујевац – Горњи Милановац.

Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословији, успио је да у Паризу објави књигу „Титов покрет и режим у Југославији 1941-1946“, под псеудонимом Бранко Лазић.

Четнички препад на Нијемце код села Љуљак за њега је кључни доказ да је Дража Михаиловић први започео оружане сукобе са Нијемцима, а не припадници Титовог покрета.