Стихови наших највећих пјесника о оснивачу Српске православне цркве!

Јован Јовановић Змај

Свети Сава

“Пријесто га је чек`о – он га није хтио,
он је нешто више духом заволио,
одазв`о се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
цвијет жртвова плоду;
он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.

“Вјеру ћу да крепим, православље ширим
кроз ту маглу сиву;
темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
али цркву живу”.
И та нам је вјера спасавала оце
од многих пропасти;
та ће иста вјера – о хвала ти, Саво! –
и унуке спасти.

Ал` та вера не смије да буде без вида,
зато Свети Саво још и школе зида.
” Има л` ока слијепа, школа га отвара!
Шаљ`те дјецу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
оно што нас води ка брегу спасења,
оно што нам муку ублажава љуту,
што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
што нас држе крепко на висини свијести;
оно што нас учи да трпит умјемо,
оно што нас диже да напредујемо,
што нам даје души, уму, срцу здравље:
то је српска школа, то је православље!”
То је Сава знао и пример нам дао,
срећу нам је хтио, њојзи нас повео,
одазвао се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.

Круну није хтио, није хтио славу,
али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
он се хтео спустит, – а тиме се диже,
дух нас његов купи сред Божијег храма,
дух је његов звијезда над нашим школама.

Савино су тијело Турци сагорели
и његов су пеп`о на ветар изнијели,
и гдје год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Српство његов спомен слави:
“Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!”

Војислав Илић

Свети Сава

“Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
сиједи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Свјетлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тијело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, свјетлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, гдје се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дијете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Вијекови су прохујали од чудесне оне ноћи,
вијекови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дјете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава”, наводи Опанак.

Милорад Поповић Шапчанин

Светом Сави

“Оставио бабов замак
и варљиве дворске сјаје,
отишао с духовници
у незнане туђе краје.
На атонској испосници,
у иночкој црној ризи,
проводио дане дуге
у молитви и подвизи.

Срце ти је за род било,
чистоћом си вјере сјао,
милом роду и Господу
на службу си себе дао.
Међу браћом утулио
жесток пламен борбе личне,
поставио главе Цркви
и темеље непомичне.
Отрок, себар и властелин
пред тобом су били равни,
сви чланови једног тијела
неразлучни, пуноправни.
Бесједама твојим, оче,
трептала је света Жича.
Ах, што стара, хладна, не зна
да их твојој дјеци прича.

Око собе скупљао си
дјецу малу, српску наду,
учио их речи Божјој,
ситној књизи, светом раду;
Сејао си те њивице
једрим зрном Божјих слова,
а жетву си ишчекив’о
од Божјега благослова.

О, научи и нас слабе
узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити,
вршит’ пос’о неумрли;
одрицат се таштих части,
крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит`
срце чисто, задовољно…”

Свети владика Николај

Песма Светом Сави

“Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко њу пије у овоме вијеку,
Ријеке ће од њега живе да потеку.
У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе к’о ти да опије.
Зато су из тебе ријеке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:
И милост и правда и истина свијета,
И нада и братство и смјерна просвјета,
Снажно родољубље, нежно братољубље
То су твоје воде, све дубља од дубље.
Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К’о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.”