Дукљански кнез Стефан Војислав сукобио се с Византијом због лађе са 320 килограма злата, коју је заплиjенио!

Смрћу кнеза Часлава Клонимировића 960. прва српска држава је престала да постоји, а ромејски (византијски) цар лако је вратио своју власт. Ипак, убрзо широм Балкана ничу устанци и тада почиње успон друге српске владарске династије – Војислављевића, назване тако по Стефану Војиславу, зетском (дукљанском) кнезу.

Побуњена земља

„Грци су нам забиљежили да је први устанак међу Србима букнуо 1035/6. године, али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом повјерен Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побјегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера”, пише Владимир Ћоровић у „Историји српског народа”.

Устанку је претходила необична прича о товару с благом. Године 1040. осмејхнула се срећа – о обалу се разбила византијска лађа с државним новцем (око 320 килограма злата), па је кнез одлучио да је заплијени. Наравно, то је изазвало бијес у Цариграду, па су на Зету послали казнену експедицију.

Како пише византијски хроничар Јован Скилица, „Георгије Проват, стигавши у земљу и запавши у гудуре, јаруге и беспутна мјеста, изгуби цијелу војску и сам се једва спасе”.

Наравно, Византија није одмах одустала, па је 1042. послала нову војску, када се одиграла чувена битка код Бара, подсјећа Курир.

„Заповједник војске Михаило крене на Трибале (византијски назив за Србе) и да савлада Стефана. Са 60.000 војника упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тесним тако да упоредо нису могла ни два коњаника да иду. Срби су њима, како се прича, намјерно дозволили и допустили да улазе, док се Михаило није бринуо о безбједном повратку. На повратку, пошто су се напљачкали и накупили много плијена и заробљеника, кад путујући стигоше у тјеснаце, непријатељи почеше да бацају камење и гађају стријелама, док они око Михаила нису могли да се служе ни рукама ни оружјем. Неки погођени одмах погинуше, други се низ стрмине стровалише и јадно завршише, тако да се околне гудуре и ријечна корита напуне мртвацима. Паде их око 40.000, а изгине и седам стратега. Остали, кријући се по жбуњу и шумама и брдским гудурама, ноћу се спасу боси и голи, тужан и суза достојан призор онима који гледају”, пише Јован Скилица.

Послије овог пораза Византија није предузимала ништа против Зете. Задржале су је, вјероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под сам Цариград (1043) и заплијети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије.

Дуготрајан мир

Стефан Војислав је владао до 1050. године, када га је наслиједио син Михаило (1050-1081). Он је владао у вријеме великих промјена у Европи – подјеле цркве на православну и католичку 1054. и норманског (викиншког) освајања јужне Италије.

Слабљење Византије довело је 1072. до устанка у Македонији и они у помоћ позивају Михаила.

„Михаило прихвати понуду и даде им као поглавицу сина Бодина. Са Константином Бодином Михајло је послао војводу Петрила и мало војске, свега 300 људи. У Призрену Бодина прогласише за ‚бугарског’ цара по имену Петар. Сузбивши Петрила, Византинци се обрнуше против Бодина, уз кога бијеху пристали сви крајеви од Срема до Видина. Кад Византинци узеше Скопље, Бодин се у зиму, по снијегу, упути из Ниша према Зети. Код Пауна на Косову стигоше га Грци, потукоше и заробише. Тако је скрхан и овај устанак. Као заробљеника одведоше Бодина у Цариград, па у Антиохију. Одатле се спасао и вратио у отаџбину уз помоћ млетачких бродара које за то бјеше најмио његов отац”, пише Владимир Ћоровић у „Историји српског народа”.

Послије ове авантуре Михаило је политичком трговином успио да издејствује међународно признање Зете од папе Гргура ВИИ, који му је 1077. дао краљевску круну. Он је тиме постао први српски владар с титулом краља.

Борбе око Драча

Поједини историчари тврде да је Бодин већ по повратку из заточеништва постао Михаилов сувладар, а вјенчањем са Јаквинтом, ћерком норманског великаша, стекао је додатан углед. Послије очеве смрти наставио је да влада као краљ (1081-1101).

„Бодин се није везивао ни за Византију ни за Нормане, али је из његовог држања било јасно да је био на страни Нормана. Кад су 1081. опсјели Драч, он је дошао с војском да помогне Византији, али само је посматрао битку. Тек кад су Нормани заузели Драч и продрли до Солуна, Бодин је напао Рашку, која је била у византијској власти. Он је створио велику државу, али кад су се 1085. Нормани повукли с Балкана, византијски цар поче нападати Зету. У тим борбама Бодин је био потучен и заробљен”, пише у „Историји народа Југославије”.

Крај Бодинове владавине обиљежио је пад његовог угледа и истовремено слабљење Зете.

ЧУДО НАД ГРОБОМ

Јован Владимир, први српски светац

Дукљански кнез Јован Владимир, стриц Стефана Војислава, значајан је по томе што је први српски светац. Иако је владао од 990. до 1016. године, о њему има мало историјских података. Зна се само да је био у вези с царем Самуилом, чији је био зет, али да га је царев братанац Владислав на превару ухватио и одрубио му главу. Поп Дукљанин биљежи да су „многи људи, мучени разним болестима, оздравили над Владимировим гробом”, као и да у чудотворне моћи његовог тијела вјерују и Срби и Албанци.