Политички дешавања и дипломатске мисије из друге половине 19. вијека, довели су до тензија између турских и српских власти. Догађаји који су потом услиједили утабали су пут ка националној самосталности српске државе.

Тог 16. априла 1878. године се први пут у историјским документима помиње словенски назив града Београда. А 19. априла 1867. симболичном предајом кључева града од стране турских власти, Београд поново постаје српски град.

Доносимо вам причу о томе како је до предаје кључева дошло и гдге се налази спомен обиљежје које сјећа на овај догађај, подаци су Завода за заштиту споменика града Београда..

У другој половини 19. вијека слаби турска позиција на Балкану и Кнежевина Србија започиње активну спољну политику. Заоштравању српско-турских односа доприњеле су и безбројне чарке до којих је долазило у Београду, а које су кулминирале у љето 1862. године на Чукур чесми, на Дорћолу, када је турски војник ранио српског дјечака. Овај инцидент је узбудио цијелу варош и довео до крупних војних интервенција и бомбардовања Београда са Калемегданске тврђаве.

Разарање Београда уз многобројне људске жртве, приморале су конзуларне представнике великих сила да интервенишу захтјевајући мирно рјешење сукоба. Овај догађај је знатно убрзао дипломатску активност кнеза Михаила који тражи од Порте и турског султана коначно рјешење турског боравка у Србији. Након обимне преписке и слања мисија у Цариград и престонице европских држава, кнез Михаило са српском делегацијом одлази 1. априла 1867. године у Цариград, гдје је дочекан са високим почастима и повољним политичким рјешењем за Србију.

Средином априла кнез се вратио у Београд. Султан му је у Цариграду уручио ферман (писмена царска заповијест, повеља) о предаји градова – Београда, Смедерева, Шапца и Кладова. Царски ферман је свечано обнародован на Калемегдану, на десној страни главне алеје код улаза из данашње Кнез Михаилове улице.

Свечаности су присуствовали српски вјерски и државни великодостојници, представници великих сила, српске и турске елитне војне јединице, грађанство Београда и многобројне депутације Срба ван Србије. За ту прилику подигнута је дрвена трибина украшена цвијећем, српским и турским заставама. На Теразијама, Савамали и другим мјестима у вароши подигнуте су цвјетне

тријумфалне капије. Након свечаног доласка кнеза Михаила, са трибине је прочитан на турском и српском језику царски ферман.

Уз звуке српске војне музике која је одсвирала пјесму “Дрино, водо хладна”, тада српску народну химну, услиједио је врхунац свечаности – симболична предаја кључева градова. Кључеве је кнезу Михаилу предао београдски мухазиф (војни заповједник) Али Риза-паша и тада је уз топовску канонаду и звуке црквених звона са Саборне цркве на тврђави поред турске заставе подигнута и српска. Истовремено, на цијелом појасу око градских бедема извршена је смјена војника на стражарским мјестима.

Овај догађај овјековечен је на цртежу Адама Стефановића, значио је велики успјех српске дипломатије којим је отворена нова етапа у стицању потпуне државне самосталности и међународног признања Кнежевине Србије, које ће уследити на Берлинском конгресу 1878. године. Повлачење турских посада почело је крајем априла, а 6. маја 1867. године Србију су напустили и посљедњи одреди турске војске.

Спомен-обиљежје посвећено симболичној предаји кључева подигнуто је на истом мјесту гдје је 6/19. априла 1867. године прочитан ферман турског султана Абдула Азиза, којим су Београдска, Шабачка, Смедеревска и Кладовска тврђава од стране Турске царевине предате на управу кнезу Михаилу Обреновићу и српском народу.