Над његовим бесједама заклели се прије атентата на Фердинанда

Онај моменат када су чули да је преминуо владика Николај Велимировић, народ је одмах почео да му се моли као свецу!

Владика Николај Велимировић рођен 1881. године, у селу Лелић недалеко од Ваљева. Његови родитељи, Драгомир и Катарина имали су деветоро дјеце од којих су преживјела само двојица синова Николај и Душан, да би и Душан погинуо 1914. године, а Николај се замонашио.

Његов отац Драгомир био је ријетко писмен сељак који је сина, као слабашно и нејако дијете, усмјерио ка образовању. Његова мајка Катарина се касније замонашила и преузела име Екатарина, наводи портал Лепоте Србије.

Управо је његова мајка инсистирала на томе да се Никола преда вјери и Богу. Никола је у основну школу ишао у манастир Ћелије у којем је и живио, а родитеље је виђао само викендом.

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, савјетовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Никола уписује ваљевску гимназију, а потом и Богословију на факултету у Београду.

Послије завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село гдје је упознао духовни живот српског села и сељака.

Љетње распусте је проводио у Боки на лијечењу. У то вријеме, Никола је већ увелико овладао вјештином писања и бесједништва. Поред писања и сарадње у “Хришћанском вјеснику”, писао је и у другим црквеним и свјетовним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дјело је изгубљено. Послије кратког учитељовања у Драчићу постављен је одлуком министра просвјете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.

Два доктората

Непосредно послије завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтио на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Ријешио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвјете да се Николи обезбјеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лијепо одјевени европски студент и господин. Добро је научио њемачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Њемачке.Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вјера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намјером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вјероватно интервенцијом и везама проте Илића, убрзо му је додјељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.

У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. Послије тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је свјетовне предмете и језике.

Монашење

Тек што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболио. Боловао је дуго и тешко. У болници се завјетује, да ће, уколико преживи, примити монашки чин и цијелог себе ставити на службу српској цркви и своме народу. И чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак Београда, и ту 20. децембра 1909 године прима монашки чин, додавши своме световном имену само једно слово “ј”. Добио је монашко име – Николај.

Одмах послије монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се “оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград, Николај се упише на Академију као свршени београдски богослов не помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и остао потпино непознат међу студентима све до првог учешћа у дискусији на једној од бројних књижевно – духовних вечери које су редовно одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита, који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту за путовање по цијелој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку православну словенску душу.

Из Петрограда, Николај се враћа у Београдску богословију. Међутим, школска учионица је била претесна за њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати своја писана дјела: “Религија Његошева”, “Бесједе под Гором”, “Изнад гријеха и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација. Брзо је постао познат широм српских земаља.

Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом прослављеног проповједника. Дочекала га је препуна црква и порта свега онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је почео ријечима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда ”.

Поздрављен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Бесједама под Гором” као над Јеванђељем Христовим, заклети на вијерност и истрајност. У Сарајеву се Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. То је било вријеме аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај обрнувши читаву ствар изговорио ријечи које су ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну. Слиједеће године нису му дозволиле да посети Загреб о прослави годишњице Његоша, пише Стил.