Један од најбољих српских војних стратега, Живојин Мишић, рођен је 19. јула 1855. године.

“ЖИВОТ ЈЕ ВЈЕЧИТА БОРБА. Ко смије, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напријед!” гласила је реченица војводе Живојина Мишића једног од највећих војсковођа Србије.

“У рату се лако губи глава, али се лако губи и образ”, говорио је, а част и образ били су му најважнији и у мирнодопским данима.

Рођен у селу Струганик, прва ратна искуства војвода Живојин Мишић стекао је као учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, а касније потпоручник. Учествовао је и у краткотрајном рату који се између Србије и Бугарске одиграо 1885. године, подсјећа Национална географија Србија. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића. Реактивиран је 1909. године, током анексионе кризе, на лични захтјев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је поставио за свог помоћника.

Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је послије Кумановске битке унапређен у чин генерала.

Посебно се истакао правилном процјеном ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог приједлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне руке.

КОЛУБАРСКА БИТКА, борба која је ушла у војне уџбенике, одиграла се у западној Србији, у новембру и децембру 1914. године. Исцрпљену, измучену војску, која је била у доброј мјери и деморалисана јер се “развлачила у каљугама од Дрине до Колубаре”, Мишић је успио да увуче у дубину територије централне Србије, остављајући само мање јединице да се боре са непријатељем.

Тим маневром повлачења добио је вријеме за опоравак. Успио је да подигне вољу официрском и борачком саставу, консолидује снаге и предложи, а затим изведе операцију која је бриљантна по резултатима. То је 1914. године међу савезницима била прва побједничка операција, тад се за српску војску прочуло у свијету – јер је мала армија успјела да се одупре моћном Аустроугарском царству, подсјећа Национална географија Србија.

Запажену улогу имао је у пробоју Солунског фронта.

НА СОЛУНСКИ ФРОНТ, који се простирао преко Албаније на западу све до Јадранског мора, српска војска је стигла већ на пролеће 1916. године, одмах послије опоравка на Крфу. Припреме за одлучну офанзиву почеле су 6. јула, и трајале су све до 13. септембра 1918. године.

“Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цијели успјех офанзиве. Та брзина је у исто вријеме и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вјером и надом, јунаци, напред у отаџбину!”, гласила је наредба војводе Живојина Мишића, тада начелника српске Врховне команде, издата уочи пробоја Солунског фронта.

Дуга и тешка болест

ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ демобилизацију је дочекао остарио и видно ослабљен. Иако се већ знало да је болестан, наставио је да извршава дужности које су му повјераване.

Након Великог рата Живојин Мишић је постављен за првог начелника Главног генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На тој позицији био је до почетка маја 1920, када је због болести ипак морао да се повуче.

Недуго затим, Живојин Мишић је пао у болесничку постељу. Упућен је на лијечење у Париз али, након што су љекари утврдили да не могу много да учине, тражио је да се врати у Београд.

Посљедње дане је провео у Врачарском санаторијуму. Четрнаест мјесеци се борио са болешћу, а имао је најбољу могућу његу и пажњу медицинског особља.

Како је велики српски ратник провео посњедње дане свог живота сазнајемо из тадашњих новина.

“Већ прије три дана војвода је добио нагло повећање температуре, а отоци од жљезда које су му се појавиле на тијелу, почели су се приметно појачавати. За све то вријеме, као и кроз дуге мјесеце које је проео прикован за болничку постељу, војвода се држао прибрано и добро.

Али је синоћ наступила криза усљед плућног едема који га је све више гушио. Радња срца, која је и иначе у посљедње вријеме била слабија, усљед нехрањења и потпуне изнурености, од синоћ је толико ослабила, да су му љекари морали убризгавати камфор. Када је видио шта лекари већ предузимају, војвода је болно узвикнуо: ‘Зар је већ дотле дошло?’

Све до пред саму смрт болесник је био потпуно свјестан не говорећи ништа о смрти. Све до посљедњег тренутка са војницима који су га љеговали поступао је, као и на фронту, необично питомо и љубазно, називајући их синовима и дјецом.”

— “Политика” 20.1.1921. године

Захваљујући истом извору остале су забиљежене и посљедње ријечи војводе Живојина Мишића. Војвода Живојин Мишић преминуо је у Београду 20. јануара 1921. године у 5.30 часова прије подне послије дуге и тешке болести. Имао је 65 година, а љекари и медицинско особље окупљено око њега забиљежило је и посљедње ријечи једног од највећих српских јунака.

Када је јутрос, око четири часа, наступила посљедња криза и када се видјело да је смрт већ ту, војвода је у неколико махова узвикнуо: “Ох, кукавцу мени!” То су можда биле мисли на породицу коју оставља сироту и незбринуту.

Око пола шест, војвода се обезнанио изговарајући посљедње речи: “Општа је ситуација добра. Они се повлаче…” Тренутак касније наступила је смрт – писала је тада “Политика”. Од стране енглеског краља Џорџа В награђен је титулом енглеског сера, а његов народ додјелио му је титулу легенде.