Као знак да се херојство српске војске никада неће заборавити 1928. године подигнут је споменик на југоисточним обронцима планине Цер у селу Текериш.

Церска битка, вођена од 15. до 24. августа 1914. године прва је велика побједа српске војске у Првом свјетском рату.

Припадници српске војске, предвођени генералом Степом Степановићем пружили су примјер безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свијест нације све до наших дана.

Као знак да се херојство српске војске никада неће заборавити 1928. године подигнут је споменик на југоисточним обронцима планине Цер у селу Текериш, поред пута Шабац-Крупањ, који се састоји из три нераздвојне цјелине.

Централни дио, споменик у виду громаде (дио планине) урађене од необрађених камених блокова који као да израњају из земље. Висина споменика је 10,5 м, а на врху на завршном камену постављен је бронзани орао са раширеним крилима и ловоровим венцем у кљуну као симболом мира и пријатељства. На предњој, западној фино обрађеној страни споменика, урађен је грб Србије. Са лијеве стране грба су бројеви од бронзе “18.08.” а са десне стране “1914. године”. Испод грба је текст: “Ваша дјела су бесмртна”.

Спомен костурница је неправилног облика и ограђена шестоугаоним стубовима међусобно повезаним ланцима, подсјећа Србија данас.

Оно што је такође веома занимљиво јесте да је се на овом мјесту налази спомен плоча која обиљежава мјесто гдје је пресађена чувена „војникова бресква“, а причу о њој мало ко зна.

У овом спомен простору су постављене бисте знаменитим војсковођама: Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу, Петру Бојовићу и Павлу Јуришићу Штурму.

На овом мјесту су похрањене кости непознатог српског војника које су пронађене у рову на Церу испод једне брескве.

Наиме, како прича каже, у предаху између најжешћих борби безимени церски војник је сјео на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила дјевојка.

Загризао је, а онда га залутали метак погодио и убио на мјесту.

Смртни грч укочио му је вилице и цијело тело, а непоједена бресква остала је у устима. На том мјесту гдје је пао је и сахрањен.

О овом заветном дрвету стихове је посветио  и књижевник Љубомир Ћорилић:

Има вријеме за чуда небеска

и за наше обнове земаљске.

Ни богови вјеровали нису

да из нашег тијела бресква цвјета.

Гледали су али су не видјели

да се спрема земаљско прољеће.

Мислили су да се наше кости

никад неће у цвијет преметнути,

да је дамо земљи даривано

проницање и биља цвјетање.

Чудили се како је могуће

да смртници тијело обнављају

гледајући живот кроз цвјетове.

Послије четири године, у прољеће 1919. године из гроба безименог српског војника никла је млада биљка – бресква.

Утврђено је да је никла из војниковог грла.

Бујала је и постала велико родно дрво.

Откривено је тако што је из земље израслу стабљику брескве, домаћин на чијој је њиви изникла, хтео да је пресади.

Бресква је наставила да цвјета, мјештани су је брали, али јој никад нико није кидао гране нити је ломио.

Чак постоји вјеровање да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.