06/08/2023
Јелена је била удата за деспота Угљешу, рођака цара Душана. Са њим је имала сина, који је умро као дијете, имао је мање од четири године. Сахрањен је у манастиру Хиландар на Светој Гори, гдје је почивао и ћесар Војихна, Јеленин отац.
Деспот Угљеша погинуо је у бици на Марици 1371. године. Јелена, оставши сама у двадесет и другој години, дошла је на двор кнеза Лазара и кнегиње Милице у Kрушевац, будући да је била Миличина рођака.
Замонашила се и узела име Јефимија, под којим је позната као прва српска књижевница. Не зна се поуздано када се замонашила, али сигурно је прије Kосовског боја дошла у Србију.
Послије 1405. године не помиње се у повељама и другим изворима. Мисли се да је своје посљедње дане провела у манастиру Љубостиња. Узела је још строже монашке завјете и добила име Јевпраксија.
Имала је све услове за добро васпитање – знала је грчки, кретала се у друштву учених црквених људи, била је изузетна везиља. О њеном образовању и талентима свједоче текстови које је саставила и предмети примјењене умјетности које је израдила. Податак да је за себе поручила један Псалтир 1370/71. године говори о њеној књигољубивости.
Вјерује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова, у периоду Миличине владавине – у тешком и опасном времену након Kосовске битке. Свакако је утицала на васпитање Миличине дјеце, од којих су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду, наводи књизенство.етф.бг.ац.рс.
Важно је њено учешће у дипломатској мисији код султана Бајазита.
Kнегиња Милица – монахиња Јевгенија и Јефимија пошле су у априлу 1398. године да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазално невјерство Бајазиту.
Kонстантин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића веома похвално писао је о овом деликатном подухвату двије монахиње, при том је истакао Јефимијину мудрост:
“Пође цару Бајазиту сама та благовјерна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим ријечима и стварима будући најмудрија а коју је увијек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Kада су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видјети цара, (Јефимија) јој рече: “Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо”.
Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду”.
Ове Kонстантинове ријечи, уз додатак да је Милица била мудра као Одисеј, представљају највећу похвалу написану женама у српској књижевности. Јефимија и кнегиња Милица учестовале су у још једном важном подухвату – заслужне су за пренос моштију Свете Петке у Србију.
Ову реликвију затражиле су на дар од Бајазита и тако је светитељка доспјела у нашу земљу.
У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дјела високе умјетничке вриједности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да представљају споменике не само књижевности, него и примјењене умјетности. Њени радови замишљени су као дар манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.
Први текст, Туга за младенцем Угљешом, урезан је у сребру, у двострукој иконици коју је Јефимија приложила Хиландару. Настао је између 1368. и 1371. године, након смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. Угравиран је у позлаћене сребрне плочице, украшене бисерима и драгим камењем. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, на другој Света Тројица у облику Гостољубља Аврамовог. Текст Туге састоји се из двије дуже, дубоко емотивне реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна, него је лична и конкретна – она признаје да је “природом матерњом побијеђена” и да не може да обузда своју тугу за умрлим дјететом.
Мољење Господу Исусу Христу настало је 1398/99. године. Текст је извезен на завјеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, гдје се и данас чува. На зајвеси, једном од најљепших везова у старој српској уметности, израђени су ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. У дну је Јефимија извезла текст свог мољења, за које се надахнула ријечима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста из молитава пред причешће.
Њено треће дјело – Похвала кнезу Лазару у цјелини јесте изворан пјеснички текст. Извезена је позлаћеном жицом на црвеном атласу, са намјером да буде покров за ковчег са моштима светог кнеза. Јефимија је покров намијенила Лазаревој задужбини Раваници – данас се налази у Музеју Српске православне цркве.
“Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза и композиције, уздиже ово Јефимијино дјело у ред најљепших текстова српске књижевности”. (Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 197).
Иако по жанру похвала, овај њен текст је по унутрашњем тону молитва светом кнезу за општу и непосредну помоћ угроженом народу и синовима Стефану и Вуку, као и за посредовање код светих мученика. На самом крају Похвале Јефимија говори о себи – моли светог кнеза да утиша “љуту буру њене душе и тијела”.
Јефимијина дјела на иконици, завјеси и покрову јесу, у ствари, молитве настале у одређеним моментима и са одређеном намјеном. Састављене су у првом лицу, у облику директног обраћања божанској или светитељској личности, и то је њихова прва црта која им даје тон срдачности и интимности.
Друга црта је што оне не садрже апстрактна осјећања и морална размишљања, него тугу и бол, личну патњу, страховања за себе и ближње, за цијели један народ. Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о себи, и чинила је то на изразито исповједан и непосредан начин (М. Kашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 311).
У науци је остало отворено питање још једног евентуално Јефимијиног дјела – ријеч је о плаштаници рађеној око 1405. године, која се данас налази у румунском манастиру Путна.
Ова плаштаница спада у најраскошније радове у српској примењеној умјетности. На свили је златним и сребрним концем извезен лик мртвог Христа са збором анђела, а натписи су на грчком језику. У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завјесом за царске двери.
Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XИВ и почетка XВ вијека, који се чува у београдском Музеју Српске православне цркве.
За њен долазак из Сера на двор кнеза Лазара везује се доношење грчке плаштанице Антонија из Хераклеје, коју је могла да види у деспотовини свог мужа пре битке на Марици. Ова тканика спада у највредније примјерке студеничке ризнице. Претпоставља се и да је Јефимија наручила једну икону Богородице, након 1371. године. Икона је дјело сјајног солунског умјетника, налазила се у манастиру Поганово, сада је у Народном музеју у Софији, наводи аутор текста Светлана Томин.
