НОВОСТИ

ЗА СВЕТИ ЦИЉ МОЛИЛА И БАЈАЗИТА Жена која је мошти Свете Петке вратила у Србију!

06/08/2023

Имала је само 22 године када је остала без сина и мужа. Није дозволила да сједи и тугује. Замонашивши се, помогла је Србији најбоље што је могла

 

 

Јелена је била удата за деспота Угљешу, рођака цара Душана. Са њим је имала сина, који је умро као дијете, имао је мање од четири године. Сахрањен је у манастиру Хиландар на Светој Гори, гдје је почивао и ћесар Војихна, Јеленин отац.

Деспот Угљеша погинуо је у бици на Марици 1371. године. Јелена, оставши сама у двадесет и другој години, дошла је на двор кнеза Лазара и кнегиње Милице у Kрушевац, будући да је била Миличина рођака.

Замонашила се и узела име Јефимија, под којим је позната као прва српска књижевница. Не зна се поуздано када се замонашила, али сигурно је прије Kосовског боја дошла у Србију.

Послије 1405. године не помиње се у повељама и другим изворима. Мисли се да је своје посљедње дане провела у манастиру Љубостиња. Узела је још строже монашке завјете и добила име Јевпраксија.

Имала је све услове за добро васпитање – знала је грчки, кретала се у друштву учених црквених људи, била је изузетна везиља. О њеном образовању и талентима свједоче текстови које је саставила и предмети примјењене умјетности које је израдила. Податак да је за себе поручила један Псалтир 1370/71. године говори о њеној књигољубивости.

Вјерује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова, у периоду Миличине владавине – у тешком и опасном времену након Kосовске битке. Свакако је утицала на васпитање Миличине дјеце, од којих су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду, наводи књизенство.етф.бг.ац.рс.

Важно је њено учешће у дипломатској мисији код султана Бајазита.

Kнегиња Милица – монахиња Јевгенија и Јефимија пошле су у априлу 1398. године да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазално невјерство Бајазиту.

Kонстантин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића веома похвално писао је о овом деликатном подухвату двије монахиње, при том је истакао Јефимијину мудрост:

“Пође цару Бајазиту сама та благовјерна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим ријечима и стварима будући најмудрија а коју је увијек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Kада су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видјети цара, (Јефимија) јој рече: “Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо”.

Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду”.

Ове Kонстантинове ријечи, уз додатак да је Милица била мудра као Одисеј, представљају највећу похвалу написану женама у српској књижевности. Јефимија и кнегиња Милица учестовале су у још једном важном подухвату – заслужне су за пренос моштију Свете Петке у Србију.

Ову реликвију затражиле су на дар од Бајазита и тако је светитељка доспјела у нашу земљу.

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дјела високе умјетничке вриједности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да представљају споменике не само књижевности, него и примјењене умјетности. Њени радови замишљени су као дар манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.

Први текст, Туга за младенцем Угљешом, урезан је у сребру, у двострукој иконици коју је Јефимија приложила Хиландару. Настао је између 1368. и 1371. године, након смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. Угравиран је у позлаћене сребрне плочице, украшене бисерима и драгим камењем. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, на другој Света Тројица у облику Гостољубља Аврамовог. Текст Туге састоји се из двије дуже, дубоко емотивне реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна, него је лична и конкретна – она признаје да је “природом матерњом побијеђена” и да не може да обузда своју тугу за умрлим дјететом.

Мољење Господу Исусу Христу настало је 1398/99. године. Текст је извезен на завјеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, гдје се и данас чува. На зајвеси, једном од најљепших везова у старој српској уметности, израђени су ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. У дну је Јефимија извезла текст свог мољења, за које се надахнула ријечима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста из молитава пред причешће.

Њено треће дјело – Похвала кнезу Лазару у цјелини јесте изворан пјеснички текст. Извезена је позлаћеном жицом на црвеном атласу, са намјером да буде покров за ковчег са моштима светог кнеза. Јефимија је покров намијенила Лазаревој задужбини Раваници – данас се налази у Музеју Српске православне цркве.

“Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза и композиције, уздиже ово Јефимијино дјело у ред најљепших текстова српске књижевности”. (Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 197).

Иако по жанру похвала, овај њен текст је по унутрашњем тону молитва светом кнезу за општу и непосредну помоћ угроженом народу и синовима Стефану и Вуку, као и за посредовање код светих мученика. На самом крају Похвале Јефимија говори о себи – моли светог кнеза да утиша “љуту буру њене душе и тијела”.

Јефимијина дјела на иконици, завјеси и покрову јесу, у ствари, молитве настале у одређеним моментима и са одређеном намјеном. Састављене су у првом лицу, у облику директног обраћања божанској или светитељској личности, и то је њихова прва црта која им даје тон срдачности и интимности.

Друга црта је што оне не садрже апстрактна осјећања и морална размишљања, него тугу и бол, личну патњу, страховања за себе и ближње, за цијели један народ. Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о себи, и чинила је то на изразито исповједан и непосредан начин (М. Kашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 311).

У науци је остало отворено питање још једног евентуално Јефимијиног дјела – ријеч је о плаштаници рађеној око 1405. године, која се данас налази у румунском манастиру Путна.

Ова плаштаница спада у најраскошније радове у српској примењеној умјетности. На свили је златним и сребрним концем извезен лик мртвог Христа са збором анђела, а натписи су на грчком језику. У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завјесом за царске двери.

Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XИВ и почетка XВ вијека, који се чува у београдском Музеју Српске православне цркве.

За њен долазак из Сера на двор кнеза Лазара везује се доношење грчке плаштанице Антонија из Хераклеје, коју је могла да види у деспотовини свог мужа пре битке на Марици. Ова тканика спада у највредније примјерке студеничке ризнице. Претпоставља се и да је Јефимија наручила једну икону Богородице, након 1371. године. Икона је дјело сјајног солунског умјетника, налазила се у манастиру Поганово, сада је у Народном музеју у Софији, наводи аутор текста Светлана Томин.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести