Знате оно кад “пола Србије слави, а друга половина иде у госте”? И ево и одговора на питање – како је дошло до тога да баш Свети Никола постане најчешћа слава код Срба!

Сваког 19. децембра православци славе Светог Николу. Неке процјене кажу да ће данас у преко 30 одсто домова у Србији горјети свећа јер је ово по броју свечара убједљиво највећа српска слава. Ако рачунамо да просјечна породица има око 20 гостију за славском трпезом онда је потпуно јасно како је настала узречица да за Светог Николу “пола Србије слави, а друга половина иде у госте”.

Ипак, прича о томе како је дошло до тога да БАШ Свети Никола постане “најпопуларнија” слава у Србији, мало је комплекснија и тешко се објашњава само једним разлогом, наводи Историјски забавник.

Свети Никола је био епископ Мире Ликијске у Малој Азији. Ријеч је о васељенском свецу тј. ономе кога подједнако поштује и западни и источни свијет. Легенда каже да је Свети Никола за живота био велики доброчинитељ који је све своје богатство и имање раздијелио сиромашнима, а он сам је, вођен чудесним гласом, кренуо да у народу да шири вјеру, правду и милосрђе.

Већ самом својом појавом је доносио утјеху, мир и добру вољу међу људе, а скроман какав је био, новац није давао људима у руке, већ им је стављао у џеп да би се изненадили када га нађу. Управо због ових детаља се вјерује да је легенда о Деда Мразу проистекла баш на основу живота Светог Николе.

И док је западни свијет потпуно прихватио Сента Клауса у облику дебељушкастог дјеке који, обучен у црвено дјеци доноси пакетиће, у Србији култ Светог Николе има још дубље коријене и одржао се све до данашњих дана.

Свети Никола је живео у 4. вијеку, а његово житије је једно од првих преведених са грчког језика. Прихватајући хришћанство, Срби су управо на примјерима из живота Светог Николе учили о смислу и врлинама ове религије, па су га временом усвојили за свог заштитника.

Наравно, разлог за толику “популарност” Светог Николе међу Србима може бити и много приземнији и “овоземаљскији”.

Стара Србија била је земља сељака у којој је највећи дио становништва преко цијеле године радио у пољу. Зима је била једини период када је било времена за предах, па је Свети Никола, који се слави 6. децембра по старом, односно 19. децембра по новом календару, био идеалан.

Осим овога, неки етнолози истичу и да је за распрострањеност култа Светог Николе међу Србима заслужно и већ пословично сиромаштво нашег народа. Како Свети Никола пада у вријеме божићног поста, такву славу је увијек могуће спремити – треба само мало хлеба, кромпира и ракије, па да се угосте гости и “испоштује” светац. А, ако се нађе и мало рибе… онда је то већ права гозба!

Вјероватно је да је сваки од ових разлога у одређеној мјери допринио данашњој популарности Светог Николе међу Србима. Како било, свима који славе, као и онима који иду на славу, желим да у миру и слози проведу овај дан.