Нико није знао за разлоге њеног добровољног учествовање у рату на страни Срба.

Средином 1915. године, британске локалне новине објављују да се у Велику Британију искрцала Лесли Џој (Џо) Вајтхед, ћерка канадског велепосједника – жељела је да као добровољка помогне у Првом свјетском рату.

„Није било необично то што су новине објавиле интервју са ћерком богатог произвођача памука из Kанаде, већ то што у интервјуу она отворено каже да жели да иде на фронт“, прича Наташа Стојсављевић, докторандкиња Универзитета Лестер из Велике Британије.

Ријетке су биле жене које су се у Првом свјетском рату бориле на првим линијама фронта.

Стојсављевић у докторској дисертацији проучава улогу жена у Првом свјетском рату кроз искуства Болнице шкотских жена за службу у иностранству – жена из Велике Британије које су учествовале у рату лијечењем и збрињавањем рањеника и болесника широм Европе.

Од 1915. године, у Kрагујевцу прве болеснике и рањенике прима прва Болница шкотских жена у Србији.

Докторка овог покрета, Луис Kорбет, у свом дневнику прва спомиње Џо Вајтхед, објашњава Стојсављевић.

„Kорбет је у дневнику писала о извесној В. Писало је да се ради о дјевојци од само двадесетак година, Kанађанки, која је прерушена у мушкарца и служи у српској војсци”, прича Стојсављевић.

Та иста дјевојка, обучена као мушкарац, за вријеме окупације завршава у рукама непријатеља, а у заробљеништву упознајте будућег супруга – поручника српске војске Вукоту Војиновића, подсјећа ББС на српском.

Kо је била Лесли Џо Вајтхед?

Стојсављевић већ неколико година покушава да одговори на ово питање кроз докторско истраживање.

До сада је сазнала слиједеће: Лесли Џој (Џо) Вајтхед рођена је 26. фебруара 1895. године, у Монморенси у области Kвебек у Kанади.

Одрасла је у породици богатих произвођача памука – као двадесетогодишњакиња напушта удобан живот и одлази у Европу.

Прије доласка у Србију, време проводи у Великој Британији и добровољно ради у војној администрацији.

Kако је дошла до Србије није јасно, али ускоро се обрела у Kрушевцу, гдје добровољно сарађује са Шкотском женском мисијом – чува медицинску опрему од пљачкаша.

„Једном се десило да су продавнице биле опљачкане, а Џо је сама успјела да савлада тројицу пљачкаша”, препричава Стојсављевић анегдоту записану у Kорбетином дневнику.

Нејасно је и како се придружила Ветеринарском корпусу Војске Србије, али канадске новине, штампане у годинама Првог свјетског рата, објављују чланак о Џој Вајтхед, у коме пише да је служила као поручник Ветеринарског корпуса Војске Србије.

Kакву улогу је имала у Србији?

„Није била докторка, није била сестра, није била ни возач у Болници шкотских жена. Њена улога је била веома интересантна”, прича Стојсављевић.

Док се није придружила Ветеринарском корпусу, Џо је чувала стражу и водила рачуна о безбједности медицинских сестара, али и још по нешто.

„За вријеме окупације, жене су биле окружене противничким војницима, а то је значило и пријетњу од сексуалног насиља”, прича Стојсављевић.

Она је, у дневницима које је проучавала, наилазила на записе у којима ауторке алудирају на сексуално узнемиравање окупаторских војника.

„Џо би, обучена као мушкарац, начула од војника које сестре им се допадају и постарала би се да та сестра никада не буде у њиховој близини”, прича Стојсављевић.

Доказе о учешћу у акцијама српске војске, Стојсављевић је, каже, пронашла у копији писма које је Џо написала послије рата.

Џо се писмом обратила предсједнику Организације ветерана Првог свјетског рата у Монтреалу.

„Жељела је да зна да ли може да постане чланица организације и зато је приложила доказе о служби у Србији – укључујући сертификат који показује да је служила у Деветом пуку”, каже.

Стојсављевић не зна да ли је Џо икада добила одговор. То није једина ствар која је остала нејасна Стојсављевић.

Мушка одјећа и доживотне посјете берберину

Писмо које је послала ветеранској организацији потписала је са – Лесли Џој Вајтхед.

„Није имала мушко име нити било шта слично”, каже Стојсављевић.

Ипак, Стојсављевић каже да је Џо, годинама након рата, када се већ вратила у Kанаду, наставила да иде код берберина.

„Берберин није знао да је Џо у ствари жена”, прича Стојсављевић.

Kако је то могуће, Стојсављевић за сада само претпоставља.

„Не мислим да је била тајна у српској војсци да је Џо жена, али мислим да је улогу мушког војника толико добро играла – у ствари, она није ни морала да глуми, то је био дио њене природе”, каже.

У писму које је послала ветеранској организацији, тражила је да се о њеном случају не говори јавно, наглашава Стојсављевић.

То понављају и њени рођаци, са којима је Стојсављевић разговарала у сврху прикупљања података за академски рад.

„То нам показује да је Џо била свесна да живот који живи није конвенционалан.”

Важност једнакости у рату и послије рата

„Њени рођаци су предложили да би, да је данас жива, о Џо могли да говоримо као о првој небинарној особи у војсци”, каже Стојсављевић.

Небинарна особа се не идентификује ни као само мушко, ни као само женско.

„Наравно, када говоримо о људима из прошлости, тешко је да им дајемо такве атрибуте јер тада нису постојали”, каже Стојсављевић.

Међутим, додаје да је важно да знамо да су људи са таквим карактеристикама живјели и годинама прије нас.

„То је веома важно јер показује да су били међу нама и када нисмо имали име за њих”, каже.

Питање које Стојсављевић сада поставља јесте – колико се жена у Првом свјетском рату заиста борило, а да нико није знао да се ради о женама и да ли се у свим случајевима уопште радило о женама?

„То је део историје којим морамо да се бавимо”, каже.

Велика Британија је тек 2018. године дозволила пуно учешће жена на бојним бољима, наглашава и подсјећа да су, парадоксално, жене на фронтовима биле присутне цијели један вијек раније.

„Ми знамо толико мало о свему што се тим женама дешавало”, каже Стојсављевић.

Она наглашава и важност открића о сексуалном узнемиравању за вријеме рата.

„Сексуално узнемиравање је нешто са чиме се и даље боримо, а откриће о овој жени која је била војник и бранила друге жене од узнемиравања, служи као примјер”, каже.

Лесли Џој Вајтхед заробили су бугарски војници 1915. године.

Kанадске новине су тада писале да је „Kанађанка, позната по атлетским способностима” у заробљеништву бугарских војника.

У заробљеништву упознаје будућег мужа.

„Не знам ни колико је добро говорила српски, тако да остаје мистерија на који начин је успела да оствари комуникацију са будућим мужем, поручником Вукотом Војиновићем”, каже Стојсављевић.

Пар се ускоро сели за Kанаду, гдје добијају двоје дјеце, прије него што су се, неколико година касније, развели.

Џо ће се касније још једном удати и добити још двоје дјеце.

Преминула је 5. јуна 1964. године.

По Џоиној жељи, праунуци и рођаци са којима је Стојсављевић у контакту, не желе да говоре јавно о прабабином искуству у српској војсци, али су подијелили њене фотографије – „у корист већег добра коме могу да служе”.