Михаило Минић испричао је како је преживио комунистичко стријељање.

Прича је из књиге „Голгота четника“, чије дијелове је објавио портал  Отачаство.

„Када је наш камион стао на самом врху, одмах је био окружен партизанском војском, са упереним цијевима аутоматског оружја према нама… Камиону прилазе партизански официри и комесари. Са њима су њихове другарице партизанке. Пљују нас и псују.

Називају нас издајницима и фашистима. У знак протеста, у камиону везани голи људи пјевају четничке пјесме. Голи и везани људи вичу: „Живио краљ!“ Партизани пљују на нас и псују краља, нама пријете да ћемо одмах добити заслуге наше борбе за краља.

Приликом скидања из камиона партизани су сваког појединачно прегледали да се није одвезао. По прегледу, везаном човјеку прилази по један партизански војник, ухвати везаног голаћа за врат и тјера пред собом на стрелиште и предаје џелатима. Чују се пуцњи пиштоља. Идемо према џелатима на стрјелиште. Видимо на простору неколико десетина метара лешеви људи узукрштани једни преко других… Код џелата приводе се везани људи, два по два.

Џелати својим жртвама пуцају у главу. Приведени голи људи и везани људи на стрјелишту, поносно и пркосно прилазе џелатима комунистима. Скоро свакоме је посљедња и недовршена ријеч прекинута мецима пиштоља уз узвике: „Живео краљ!“

Испред саме гомиле лешева на неколико корачаја до џелата, замахом цијеле снаге бацио сам се на земљу. При паду на земљу са собом сам повукао спроводника, који поред мене пада на земљу. Приликом пада, спроводник ме је испустио из руке, после чега сам хитро устао и почео бјежати…

Није било дуго до зоре. Освануо је дан 22. маја 1945. године.“

Тако се са стратишта код Светог Араха спасао Михаило Минић.

Књига (око 360 страница), Голгота четника“, доноси свједочанства о страдању свих оних који се нису изјашњавали као комунисти.