16/01/2023
Лујза Крикрнер је рођена у Београду 1865. године у породици инжењера Фридриха Крикнера. Он је био ангажован на изградњи двора „Старо здање“, а заљубљен у околину, одлучио је да сагради љетњиковац за своју породицу у околини Аранђеловца.
У Кнежевој сали су Аранђеловчани приредили бал за официре који су били на вјежби тог љета у околини. Игром случаја је то био батаљон тада потпоручника Живојина Мишића. На балу су се нашли и Лујза и њена породица. Тада почиње њихова љубав.
Нијемци швајцарског поријекла, Фридрих и породица су противили Лујзином избору. Ипак, она је постала супруга српског официра. Он је био сељачки син, са малом поручничком платом, а тада су војници били осуђени на честу селидбу. Кључно је било што је постојала разлика у вјери. Они су били протестанти, док је млади поручник био православац. Лујза је ипак побјегла, а родитељи су одбили да дају мираз. Вјенчали су у православној Вазнесењској цркви у Београду.
Преживјела је повлачење преко Албаније, а као цивил је послата у Француску. Одатле се придружила свом мужу који је био у Солуну, спремајући коначни ударац. Живојин се из рата вратио као војвода, али нарушеног здравља, те умире 1921. године.
Постала је мајка три сина и три ћерке. Синови Радован, Александар и Војислав су сви били војници. Радован је достигао чин потпуковника, али је у Априлском рату заробљен и пребачен у Њемачку одакле се није вратио. Друга два брата крију још тужнију судбину.
Александар је послије слома државе након Априлског рата одлучио да се придружи Југословенској војсци у отаџбини Драгољуба Михаиловића. Достигао је чин Мајора. Заробљен је, нажалост, 6. децембра 1941. године када је окупатор покренуо офанзиву на Равну Гору под називом „Операција Михаиловић“. Вођа четничког покрета је успио да побјегне, са друге стране Мишић није био те среће. Њега су Њемци заробили, а касније и стријељали. Његова мајка, када је чула за ове вијести, она је промијенила вјеру, прешла у православну и добила име Магдалена. Говорила је да је стрељањем Александра из њених вена истекла њемачка половина крви. Добио је орден Карађорђеве звијезде постхумно од владе у егзилу.
Други син, Војислав, придружио се НОБ-у. Сходно својим социјалистичким опредјељењима, придружио се чети код Љига и постао члан Комунистичке партије. Повремено се среће са братом, гдје га Александар убјеђује да пређе на њихову страну. Он је такође ухапшен, када и Александар, али је успио да побјегне. Одређено вријеме је провео у логору на Бањици. Био је један од свједока на суђењу генералу Дражи Михаиловићу. Послије рата је радио као повјереник за пољопривреду, али је све то стало када је ухапшен и послат на Голи оток због стаљинистичких увјерења. По повратку, радио је у Градском зеленилу, а преминуо је у Београду 1974. године, подсјећа Нпортал.
Лујза, или Магдалена, је преминула 1956. године, а рат јој је узео два сина. Трећи је провео три године у затвору, управо ухапшен од стране оних за које се борио. Сахранила је једну ћерку, Елеонору, а са Анђелијом, најмлађом, је живјела до посљедњег дана. Муж се није вратио исти након повлачења преко Албаније, па је и он преминуо убрзо након завршетка Првог свјетског рата.